Bilo bi lepo, mislim, “patriotska” srca bila bi ugrejana žarom da je sada pozna jesen 1912, da se pobedonosni Prvi balkanski rat (kad smo pošteno potprašili Turke) tek svršio, pa da možemo iz sveg glasa podvrisnuti: “Za Kosovo – Kumanovo!”. Bilo bi, velim, lepo.
Ama je istorija, premda učiteljica života, istovremeno i učiteljica bluda i razvrata, te nas je (kao takva) pristojno napenalila čak u vrelo leto 2012, da (vek posle Kumanova) otkrivamo sebi istinu kako je čuveni dubrovački gospar Dživo Gundulić bio u pravu kad je opominjao: “Tko bi gori, eto je doli…”. To jest, da smo, uz slavnu epsku poeziju, svoju državnu kolevku za nepun vek gazdovanja njome uspeli da stručno proćerdamo.
Verujem predsedniku Republike da više neće biti predsednik u Prištini. Čovek stoji na brdu i svakako bolje vidi nego mi pod brdom. Jasno mu je. Dok je priznao, istina je. A naročito je istina upravo zato jer je priznao. Da je imao kuda, ne bi mu se omakla iskrenost. Doteralo, dakle, cara do duvara.
No, da nam je Svet (čitaj: SAD) odavno spremio fiskalni račun povodom Kosmeta, predsednik nije ni morao da nam kaže. Niti nam je to svojim rukovanjem sa Hašimom Tačijem morao obelodaniti bivši predsednik. Znali smo. Samo smo se pravili nevešti. Pa smo, tako nevešti, umesto da tražimo “izlaznu strategiju” (što kažu politikolozi), zapleli sebe u kučine nacionalromantičarske mantre o “Kosovskom zavetu” koji nas opominje da se nikad ne odreknemo Kosmeta. Kao da nas neko zarezuje da li se odričemo ili se ne odričemo. Uzeli rođaci 1999. u Kumanovu, a ti se češi.
Kuda sam se, naime, zaputio svojim rečima?
Sa nacionalnog stanovišta gubitak 15 odsto onako bogate teritorije sopstvene države strašna je tragedija i gotovo nenadoknadiv poraz. Ali je mnogo veća tragedija i teži nacionalni poraz što Kosovski boj u Srbiji već 623 godine nakon Vidovdana 1389. nikako ne prestaje. I što se Kosovski boj u modernoj srpskoj državi vodi među samim Srbima, sa ratnim ciljem Srba da pobede Srbe – na izborima. Ogroman je nacionalni poraz što je ta nacionalna tragedija čitav jedan vek partijama na vlasti fantastična mimikrična skrivalica za sve druge političke boflove koje u svom neznanju ili nevaspitanju uspeju da naprave. A partijama u opoziciji, milo nadahnuće za oštrenje verbalnog patriotizma. Pa sve u krug. A suštine nigde! Koja bi, valjda, trebalo da bude sledeća:
Danas jeste nastupilo vreme kad je najveća hrabrost ne biti lud. Ali se vremena menjaju, baš onako kako je zapazio gospar Dživo. Pa će opet doći vreme kad je najveća hrabrost biti pametan.
Predsednik Republike je sigurno u pravu kad kaže da on više nikad neće biti predsednik Srbije u Prištini. Ali je takođe istina da će u Srbiji biti i još predsednika i još mandata. Vek je dug sto godina.
I nije pitanje svih pitanja kako da Kosmet sada ne damo, nego kako (kad ga jednom opet povratimo) da ga ponovo uludo ne proćerdamo.
Zato Kosovski boj valja što pre okončati. U Srbiji. Među Srbima. U našim smušenim glavama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
