„Naše stvari, Atinjani, stoga rđavo stoje što ništa od onoga što treba ne činite; jer da ste vi sve ono činili što je trebalo, a stvari da su ipak tako rđave ostale, to onda ne bi ni nade bilo da se mogu popraviti.“ – tešio je pre dve hiljade trista pedeset i koju godinu svoje sunarodnike, poklekle pred naletom istorijskih okolnosti, Demosten. Danas, toliko koliko sam rekao godina kasnije, ne mogu se oteti utisku da smo, ako ni po čemu drugom ono bar po posrnuću u istorijskom vrtlogu, daleki potomci Atinjana. I Demostena, razume se.
Pre dve nedelje probao sam (izgleda nemušto) da nešto kažem. Onda sam se, kad me glavni urednik (čovek lucidan i skroz na mestu) nije razumeo, pobojao da sam glup. Dodumavao sam se petnaest dana. I dospeo na početak – moram reći to što sam naumio, makar ispao magarac. Drugim rečima, naravno. Suštinski isto.
U svom veku do danas, sastavivši dva punoletstva uz rasitnjavanje trećeg, naslušao sam se bajki o borbi za svekolika ljudska prava građana Srbije. Nauživao sam se u umaranju usta i uši ponavljanjem mantri i bajalica o slobodama čoveka i građanina. Nacija nam bangavo traje tolike godine, raspuknuta na one kojima su nacija i vera ikona a porodica svetinja, i one druge, koji se klanjaju jednakosti (bez obzira na razlike), slobodi izražavanja misli i opredeljenja, mirnom okupljanju za podršku strašću raspaljenoj mašti, gandijevskom hodu na putu univerzalnog uz „laissez faire – laissez passer“ molitve. Bez obzira na cenu, naravno. Uz ne mali ostatak Srbije, koji je talac u tom procepu. Rane smo sebi posuli po jeziku, mlatarajući o tome šta Ustav propisuje, a šta se ne sprovodi, šta se sprovodi a Ustav ga se još nije dosetio. Podelili smo bratski i demokratski međ sobom lekcije o tome ko se za ljudska prava bori, ko ih krši, ko ih ne štiti, ko ih promoviše, ko ih unazađuje, a ko unapređuje. Da mudrosti velike, Bože dragi. I jesmo li dotakli suštinu? Jesmo, malo sutra. A suštinu je lako dosegnuti. Ona bitiše umotana jednim povelikim parčetom artije, poduprta običnom, mastiljavom olovkom, koju valja oblizati i početi sa beleženjem.
Za deset proteklih godina u Srbiji trista iljada ljudi manje. U preostatku od oko sedam miliona, više od milion je nepismenih ili funkcionalno nepismenih. Zaposlenih je oko milion sedamsto pedeset hiljada, penzionera samo sto hiljada manje. Nezaposlenih je 750.000 duša. Gotovo 30 posto porodica u Srbiji živi bez redovnih prihoda. U spoljnoj trgovini tučemo rekorde deficita, najviše u trampi s najboljim prijateljima, Rusijom i Kinom. Železnica ne postoji, putevi su među najgorima na svetu. Stopa zaduženja je gotovo 45 posto BDP-a. PIO fond potražuje gomilu para – znači da „privrednici“ ne uplaćuju poreze i doprinose na radnički znoj. Penzijski fond, naravno, duguje pare državi. Ova se zadužuje u inostranstvu da pokrpi rupe. Crne slutnje kažu da za pola godine fond može propasti. Onda slavodobitno možemo da obnovimo lapot nad onima koji su decenijama radili, stvarali i štedeli za stare dane. Kao što smo već sada izvršioci generacijskog streljanja sopstvene dece, koju ćemo ostaviti zaduženu do poslednjeg eritrocita u poslednjoj njihovoj kapi krvi, umotanu u tralje naše bestidnosti.
Potrošili smo, mili moji, gotovo do kraja supstancu ove naše jedine zemlje. Razvukli smo svoju dedovinu kao besni psi komad mrcine, posmatrajući sebe u smešnom vašarskom ogledalu međusobnih laži, koje je i samo naprslo, ne mogavši da izdrži našu nacionalnu i internacionalnu pamet. Zato nije čudo da u jednom danu u odronu zemlje šibicarskim karakterom gazde budu ubijena četvorica radnika a da radnički sindikati (ima li ih?) ne izvedu na ulice stotine hiljada radnika u opšti radnički protest protiv prevaranata. Zato nije čudo što je vrckanje zadnjicama (jednako kao i puštanje brada i bildovanje nacionalnih prsa) bitnije od kupovine inkubatora za one koji bi mogli biti bolji od nas ako im pružimo šansu. Nije čudo što je Jelenko odlikovao Tomislava. Što helikopter (koji valjda leti) umalo nije pogazio decu u Jagodini. Zato nije čudo što nas sakaćenje jedne keruše opštemedijski zapanji, a sakaćenje jednog deteta ne učini da otkinemo uvo onome ko je zadužen da do takvog sakaćenja ne dođe. Nije čudo što posle onolikih slavnih godina u XIX i XX veku, drugi put luzerski potežemo balvane „u odbranu nacionalnih interesa“. Nije čudo što i patrijarh, umesto da prvi klekne pred davno naprslom ikonom srpske savesti, „mudro“ izjavi kako nam evropski put ne treba ako Evropa hoće da nam uzme Kosovo koje smo sami rasprodali. Nije čudo da smo zaliveni katranom bezizlaza. Zato nije na odmet da se prisetim Demostena: „Pre svega, dakle, Atinjani, ne treba duhom klonuti zbog sadašnjih prilika iako vrlo nezgodne izgledaju; jer što je od njih u prošlosti najgore to je za budućnost najbolje!“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
