Magacioner

Hapšenjem imenovanog, ispunjavajući državne i narodne međunarodne obaveze, ova vlast se polako (sasvim legitimno) priprema za izbore. Taksimetar kuca. Efikasnost raste. Ima li u tom postupanju optimuma (najveći učinak uz najmanji napor), pokazaće, jelte, vreme.

Međunarodnoj pravdi, efikasnoj poput božje, ponosno se nadimaju prsa. Ima li i u njenim justicijskim nastojanjima optimuma, pokazaće vreme.

Bogu hvala, što se tiče saradnje sa Hagom, ostadosmo rasterećeni. Možemo malo da danemo dušom. Valjda ćemo postići da nam se ovo dovršenje prestacije isplati. I to će pokazati vreme.

Ali ne možemo sebi da ne postavimo neka pitanja. Npr, pitanje koga smo, evo, baš sad uhapsili i koga ćemo isporučiti Hagu. Koga je međunarodna zajednica od nas zahtevala? Čiju smo to glavu ucenili sa miliončetom evra? Ko je bio toliko istorijska ličnost da bi postao istorijska prepreka na našem istorijskom putu u istorijsku Evropsku uniju? Ko je to bio predsednik nedonosne Republike Srpske Krajine? Ko je odlučivao (ili se pravio da odlučuje) o sudbini jednog nesrećnog dela srpskog naroda? Ko je, na posletku, svojom igrom žmurki odlučivao o sudbini svih nas? Ne nipodaštavam. Evidentiram. Magacioner iz Pačetina kraj Vinkovaca. Ne podsmevam se, beležim. SSS (srednja stručna sprema). Ne upirem prstom, priznajem. Srpska politička slika i prilika s kraja XX veka.

U galeriji haških optuženika i osuđenika koje je iznedrilo „srbstvo“ kraja prošlog veka u svom istorijskom hodu unazad, Goran Hadžić zauzima posebno mesto. U lancu komandno odgovornih, među onolikim karijernim političarima, generalima, doktorima nauka, lekarima, inženjerima, jedini se on na poseban način ističe i školskom spremom i stručnom osposobljenošću i filozofijom života. Drugi su vizionari, mislioci, razbarušeni pesnici, vojni stratezi, renomirani naučnici. Svi u metafizici. Jedini je on potpuno u materijalnom. Među onolikim zagledanima u etnicitet, u veru, u prošlost i budućnost, jedini je on bio zagledan u kantar. Među onolikim Volterima, Napoleonima, Kutuzovima, Garibaldijima, Pašićima, koji su tako samouvereno sakupljali pa rasipali teritorije, kusurali i raskusurivali se sa mučenim narodom, jedino je on sve vreme sakupljao eksere, naftu, gume, pirinač i griz, tu i tamo poneku umetničku sliku… Ostali su jurili slavu, on je (kao pravi magacioner) jurio štek. Zato je toliko i potrajao.

Ono za šta toga političkog patana potražuje međunarodna zajednica je toliko smešno, toliko minorno, toliko bezvezno, da je bačen u kanalizaciju svaki cent potrošen na farsu u kojoj će mu se suditi za „velika dela“. Njegova politička uloga među Srbima je toliko ponižavajuće beznačajna da ovoj vlasti uopšte nije trebalo da slavodobitno trubi o njegovom hapšenju. Bilo je dovoljno da ga isporuči kao vreću trulog krompira iz nekog ćoška magacina i da za njega ne zatraži ni potpis na reversu. Njegov doprinos patnjama Hrvata tokom kratkotrajnog sukoba u Slavoniji, reći će dokazi i svedoci, ne može biti veći od krkanja otetog hrvatskog kulena i hrvatske pršute iz hrvatskog špajza.

Zato je pravo pitanje nad kojim moramo da se zamislimo – kome je ovaj pitoreskni lik bio toliko neophodan da mu se dozvoli da onako utekne ko puvanjak pre osam godina, da nađe sebi štek (priča se, čak u tri države) i ostane nedostupan vlastima osam godina, da „nadživi“ u svom odmetništvu ostale, onoliko slavnije haške optuženike srpske strane? Kome je toliko značio jedan magacioner iz Pačetina, onoliko vešt na kantaru koliko i glup ma i za „p“ od politike?

Zato srpska vlast, pre nego što ga onako gromopucatelno isporuči na vašarsku zabavu Hagu, treba Gorana da priupita: „Je li, bre, đilkošu, ko tebi u onoj mećavi reče da možeš biti predsednik ičega važnijeg od mesne zajednice? Ko te nagovori da pomisliš da možeš upravljati ičim do magacinom? Ko te ubedi da poveruješ da možeš spasti išta srpsko osim krompira da ne proklija? Ko ti naloži da se kurčiš iako ne znaš da letiš?“ A on, ako zaboravi da je magacioner i seti se da je Srbin, treba da kaže imena tih ljudi, koji, netaknuti, i danas, dvadeset godina posle, pripremaju nekog magacionera da bude spreman da svojom rukom promeša neki njihov nov izmet. Tako će se odužiti srpskom narodu za svu bruku koju mu je onako magacionerski naneo. Zatim, neka na miru krene da oduži svoje, naoružan divnom meksikanskom narodnom poslovicom: „Ne poželi nikad košulju od jedanaest metara. Ko misli da je Isus, biće razapet na krstu“. Pa kad oduži, neka se vrati i neka proba da živi kao čovek.