Maroder

Ne iznenađuje, dakle, što se baš ovih „naših dana“ javio dr Dragan Veselinov, redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, raniji ministar u Vladi Srbije, valjda Vojvođanin po nacionalnosti, da zavapi nad crnom sudbinom Vojvodine u okviru kukavne Srbije i da zatraži za Vojvodinu status republike. Ideja o autonomiji Vojvodine je, kaže, iscrpljena, jer „Srbijanci, kao i austrijski dvor, nisu dozvolili razvoj autonomije Vojvodine“. Tezu potkrepljuje naučnom istinom da „mi nismo jedna zemlja, – mi smo dve zemlje, sa dva gospodara. Vojvodina nije Srbija“.

Da l’ sto pedeset ili sto pedeset pet puta (teško brojim) u raznim prilikama ponovio sam da poštujem pravo svakog pojedinca a i čitavih kolektiviteta na samoopredeljenje, pod uslovom da se to pravo ostvari gospodski (da ne rečem, demokratski). Upravo onako kako su rešili Česi i Slovaci ili (da čovek ne poveruje) onomad Crnogorci i Srbi. U tom smislu, kao Srbijancu, ne bi mi palo teško da građani Vojvodine sebi organizuju politički i privatni život tako kako se najbolje čini njihovom nahođenju, pa i da sebi oktroišu republiku. Kao Srbijanac ne bih se bunio ako sve bude lalinski pristojno. Jer možda građani Vojvodine za takav korak zaista imaju razloge. Možda Srbijanci zaista nisu dozvolili razvoj autonomije Vojvodine.

No, kao Srbijanac imam pravo da se pobunim zbog ličnosti podnosioca „adrese“.

Ovako ja srbijanski razmišljam – ako nekom Vojvođaninu ne valja ono južno od Save i Dunava (a izgleda da stvarno ne valja), ako mu je bolje kod kuće (a jeste bolje no u ostatku Srbije), taj gaziti Savu i Dunav za miloga Boga neće. Pokrajina (koju Srbijanci guše) uprkos državnim nametima ima i da jede i da pije, ima i škole i bolnice i univerzitete, i pozorišta i kafane i u njima tamburaše, hvala Bogu. Ima i dobra lovišta. Sve što jedno toplo patriotsko srce može da dogreje. Samo ja znam bar desetak Vojvođana koji imaju po pedeset i kusur godina, a za to su vreme u Beograd „svrnuli da l’ dvared, da l’ trired“. Ispod Beograda ni jednom. Takvi i te kako imaju pravo da traže republiku i da se njihov zahtev uzme s respektom.

Ali čoveku mora da se smuči kad o tome kao vodokotlić prožubori neko kome je od najranijih dana Beograd ipak bliži od Novog Sada? Koji naučnički zanat nije pekao i naučnu karijeru sticao u Subotici nego u Beogradu, gde je naoružan pameću, ambicijom, radnim navikama i republičko-pokrajinskim ključem, možda strovalio u blato neko ne manje pametno i radno srbijansko seljače, kome je FPN bio jedina prilika da se mrdne iz svojih Vražogrnaca, jer nije imalo para za kartu do Novog Sada. I kako čoveka da ne zaboli želudac ako zna da Republiku Vojvodinu traži neko ko se iz puna glasa zaklinjao da će kao ministar služiti Republici Srbiji? I kako da se ne upita čovek kad je profesor slagao i koliko mu vredi zakletva, svejedno koja – ona Srbiji ili ona Vojvodini data?

Zato je (nek bude oprošteno meni grešnom) markantni dr Veselinov, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, raniji ministar u Vladi Srbije, prototip marodera. Onog koji uluči svaku priliku, pa i najcrnju, da za sebe pribavi neku korist. I zato su mi njegove priče o Republici Vojvodini somnabulne. Deluju kao podsvesna odbrana od košmarnih snova u kojima se mešaju slika ministarske stolice koja ostaje prazna i još crnja slika iz Beogradske ulice u Beogradu. No, svaka priča u Srbiji (sa Vojvodinom) još od Dositeja ima naravoučenije. Naravoučenije ove priče trebalo bi da izvuku oni političari koji će biti stožeri koalicija. Pa da im se, prilikom namicanja magičnog broja 126, ne omakne još neki Veselinov u Vladi. Ili još dvojica, trojica, četvorica…