Martijev zakon

Učinio je da nam uputi izvinjenje rečima britanskog liberalnog demokrate Majka Henkoka koji je, pledirajući za podršku izveštaju, sa govornice Evropskog parlamenta poručio: „Uradite pravu stvar i pošaljite poruku – zašto smo rukama prekrili oči, uši, usta i skoro deceniju nismo ništa ni čuli, ni videli“. Pomogao nam je da, spondilozno povijeni u pasu, malo ispravimo kičmu i pogledamo sa olakšanjem svetu u oči. Bilo je među nama mnogo nesrećnih žrtava, možemo da uzdahnemo. Više nego zločinaca.

Narod smo nedorastao prilikama, što često slikovito pokazujemo. No, bićemo, valjda, mudri da se ne radujemo što se iskrena reč časnog Dika Martija slučajno poklopila sa našim vapajem da nam se priznaju patnje. Jer, mi smo, nažalost, po ko zna koji put bili tužan povod. Tražeći pravdu za nas, gospodin Marti je pred parlamentarcima Evrope podneo predlog jednog univerzalnog zakona.

Prvi član humanog zakona hrabrog Švajcarca (kojim je malo prebrisano blato sa obraza Stare Dame) kaže da žrtve trgovine organima na Kosovu najvećma jesu Srbi (ima i Albanaca), ali su, pre svega, ljudska bića. Drugi govori da se ljudska prava ne mogu žrtvovati niti se o njima može pregovarati. Treći član toga zakona opominje da su se pod kabanicom borbe za slobodu Albanaca (kao i mnogo puta ranije u istoriji) skrili i prevara i zločin. Četvrti član upozorava da politički oportunizam ne sme nadjačati pravdu. Peti podseća na davno utemeljeno pravilo da svaki zločin mora biti gonjen i kažnjen, radi opstanka čovečanstva…

Svi delegati Srbije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, hvala Bogu, spremno su podigli ruke za ovaj zakon. Valja im svima zahvaliti na tome što su, ostavljajući unutarpolitička rvanja kod kuće, najzad, svi spoznali kako su ovaj „Martijev zakon“ i još mnogo takvih zakona jedina uzdanica malih i slabih u svetskoj gladijatorskoj areni. Valja zlatnim slovima u istoriji srpskog parlamentarizma upisati ovu njihovu, možda prvu, državotvornu sabornost u proteklih stotinu godina.

Ali, bez euforije, molim. Uz dragovoljni pristanak na spočitavanje mušičavosti i džangrizavosti, podsećam: Glasajući saborno za ovaj, nada sve, etični „zakon“, srpski delegati, osim što su glasali za naše neprikosnoveno pravo na zaštitu od tuđih zločina, glasali su i za našu obavezu da druge ljude štitimo od svojih zločina (kako onih prošlih, tako, ne daj Bože, nekih budućih). Dižući ruku za naše pravo na pravdu, saglasili su se i sa neprikosnovenim pravom svakog drugog na pravdu. Čime su, složićemo se, na svoja (uz časne izuzetke) nedorasla pleća natovarili težak teret velike obaveze. Obaveze da u našoj zamračenoj „balkanskoj krčmi“, u kojoj svako malo bljesne svetlost nekog noža, snažno doprinesu menjanju još uvek jedine opšteprihvaćene regule. Propisa, najtačnije definisanog rečima Sjenkjevičevog junaka, crnca Kalija iz romana „Kroz pustinju i prašumu“: „Nepravda je kad Kaliju neko otme kravu. A pravda je kad Kali nekom otme kravu!“.

Ne moramo Dika Martija proglašavati počasnim državljaninom Srbije i poklanjati mu na živo ulice i spomenike. Takvom čoveku to nije potrebno. Nema razloga da Švajcarskoj dižemo grandiozan spomenik na Kalemegdanu na kojem ćemo neveštom rukom dečje pameti pisati „Volimo Švajcarsku kao što je ona volela nas!“. Sigurno bismo ga u nekoj prilici naružili crnim florom sopstvenog žaljenja zbog neispunjenih dečjih očekivanja.

Gospodinu Martiju, njegovoj građanskoj hrabrosti i velikog respekta vrednom švajcarskom građanskom vaspitanju Srbija mora odati počast, dubokim naklonom. Time što će se teško oznojiti kako bi se tom (u viševekovnoj demokratiji čvrsto utemeljenom) vaspitanju malčice i priučila. Što će mu jasno pokazati da glas Helsinške kneginje povodom njegovog izveštaja i glas Haškog vojvode povodom nekih drugih za nas neugodnih izveštaja podjednako nisu glas Srbije. Mora da nauči izvestiočevu lekciju kako je u principu a ne u trenutnoj političkoj koristi spas naroda. I to, i spolja i iznutra. Da učini napor i pripremi se da ga razume ako nekad radi nečega ružnog i nepoštenog u nju upre svojim principijelnim prstom.

Samo tako odužiće mu se na nemerljivoj podršci u vremenu sveopšteg šarlaha principa u odnosima među narodima. Samo tako, sa mnogo godina zakašnjenja, pijetetno će opravdati iskrene nade njegovog slavnog prethodnika Rudolfa Arčibalda Rajsa. Iz srca joj upućene: „U presudnim trenucima sam jemčio za vas. Ne bih želeo da mi neko kaže da sam to činio za naciju koja to ne zaslužuje“.