Mi nismo anđeli

O jednima beše reč. Hteli ljudi da paradiraju radi borbe „za staru pravicu“ (još iz antičkih vremena). I paradirali. Neka bude pravda, pa makar propao Svet!

I o drugima beše reč. Čuvajući narodni obraz i svetinje Srbstva, razbucali Beograd! Šta znaju deca šta je Beograd. U istoriji – kurvi srpskog naroda. I u sadašnjosti, prostitutki.

I o trećima počesmo. O njima valja nastaviti.

Ko su, dakle, treći? Oni, koji uvek podržavaju jedne napadajući druge. Oni, koji uvek podržavaju druge napadajući prve. Oni, koji su se umešali a nisu smeli. Oni, koji se nisu umešali a morali su. Oni, bez zanimanja bez obzira na zanimanje i bez posla bez obzira na posao. Oni, bez ideje bez obzira na ideje i bez vere bez obzira na veru. Oni koji će svaku dobru priliku da upropaste samo zato što je zajednička i koji će svaku zlu priliku da iskoriste ako je samo njihova. Oni koji u svaku narodnu „bitku“ polaze sa zakletvom „neki će izginu a neki će se i vratimo“. I ne samo da će se vratimo, nego će se i obogatimo. Oni, koji su najvećma Mi.

Može li Nas onda prepasti vest (ako je tačna) o maroderstvu poznatog srpskog reditelja, koji je prve kadrove novog filma o ugroženim manjinskim grupama pravio baš 10. oktobra 2010, snimajući tarapanu po beogradskim ulicama? Ne može. Može li nas uznemiriti podatak (ako je tačan) da je neko, u njegovo cenjeno umetničko ime, plaćao beogradskim mačo strejterima po 40 evra da ponosno vrckaju zadnjicama, statirajući u paradi oko koje su po prestonici sevale munje i udarali gromovi? Ne može. I hoćemo li se iznenaditi ako nam uskoro stigne vest da će (glavu secite!) taj film od „neprocenjive umetničke vrednosti za državu“ znatnim delom biti finansiran iz ukrpljenog državnog budžeta? Sigurno, nećemo. Jer kod Nas (što bi rekli Slovenci) „vse je mogoče“. Samo, kad ustreba, da se podrži „Naša linija“.

Ne, mi nikako nismo anđeli. Odavno više čak ni u filmskoj umetnosti. Dugo već nema Aleksandra Petrovića da oslika „Tri“ i da po svetu raspe slavu „Skupljača perja“, nema Žike Pavlovića da napravi „Zasedu“ ili podstakne „Buđenje pacova“, Šijan se umorio, neprestano se pitajući „Ko to tamo peva“… Sada, kad su „Maratonci“ gotovo svi otišli pa nema Zorana Radmilovića da zaurla „Marš napolje, bando pokvarena!“, nema Bate Stojkovića da značajno pogleda preko naočara i pita „Šta će biti s kućom?!“, niti ima Paje Vujisića da odvali šamarčinu nekom hohštapleru – zaista je sve moguće.

Na primer, moguće je čak i to da na Kosančićevom vencu (beše li to srpski Monmartr?) sedamdeset godina zjapi gotovo neobeležena rupa nad kojom nam je u plamenu nestala Narodna biblioteka. Da nad tom rupom ruža vetrova sa Ušća još razvejava pepeo onolikih stotina hiljada uništenih tragova „da kroz vekove jesmo“ a ne gori kandilo u znak žalosti za tim knjigama. I da ovih dana, Mi, umesto da tu stavimo beleg naše duhovne nesreće, zavađeni sa istorijom, blagonaklono klimnemo glavom da se tik uz krematorijum biblioteke montira skalamerija scenografije nekog filma „američke produkcije“. Skalamerija, sa koje će tehničko osoblje produkta dijareje MGM „B“, „C“, možda i „X“ produkcije u nanosima uneređivati grob našeg „jesmo“.

Zato, umesto opredeljenja za jedne ili za druge, u neprestanom bekstvu od trećih, podsećam:

Jedne, da je davno pre ovogodišnje parade, jedan deklarisani pripadnik „njihove“ manjine bio Naš general i načelnik generalštaba i komandovao je paradama. Dlaka mu sa glave nije falila ni kad je provaljeno da je, šapćući zavodljivo na jastuku, mladom nemačkom nacističkom oficiru diplomati odao planove za odbranu.

Druge, da su Narodnu biblioteku na Kosančićevom vencu 6. aprila 1941. godine srušile i zapalile bombe ratnog vazduhoplovstva Hitlerove soldateske – onih istih čiji pozdrav nekome nepromišljeno izleti iz mladićske junačke desnice.

Treće, čiji je ovog puta predstavnik istaknuti reditelj s početka slova, bih da (što reče Pavle Vujisić kao Joca u „Otpisanima“) pitam: „Dobro, drugovi, majku mu, kad će da prestane ova zajebancija!“.

Neće odgovoriti. I ne moraju da odgovore. Nije bitno. Šta više može biti bitno u ovoj nesrećnoj Stradiji u kojoj se umesto stiska ruke (u znak ikakvog normalnog dogovora) sa svih strana sve češće čuje:

– Ja sam trudna.

– A ja sam Nikola.

P. S. Cenjenog reditelja molim da, u svom stvaralačkom žaru, ne poželi da snimi film o rušenju Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu. Unapred hvala.