Jovo Divjak. Srbin. General Armije Federacije BiH. Bio pukovnik JNA, pa se mitario. Prišao Aliji, Ejupu, i ostalima i raspalio po sunarodnicima. Valjda iz istih razloga iz kojih je general Enes Taso ostao veran Srbiji, a general Zvonko Jurjević dejstvovao iz aviona po Hrvatskoj. Ti su razlozi lični, duboko intimni čak, trojici pomenutih (i masi sličnih) dobro znani; jednosmernom puku nedokučivi. „Svako ima pravo na život, slobodu i težnju za srećom“, rekao bi Džeferson. Zločine Jovove (ako ih ima) treba da dokaže i raspravi valjan sud, u valjanom sudskom postupku, na osnovu valjanih dokaza. Ako ima takvog suda. I ako ima pravde. Koje obično nema, kad su zločini nad Srbima u pitanju. Nema veze, navikli smo! Glavni glumac epizode „Jovo u Beč, Jovo iz Beča“, sitni je epizodista u svejugoslovenskoj koprodukcijskoj sapunici „Ljubav i mržnja u kaljuzi“. Tu mu je i mesto.
Dragan Bjelogrlić. Srbin. Bio Sirogojno u filmu „Boško Buha“. Uspešno. Šiparice zamišljale da će biti samo njihov sve do pogibije. Odrastao i izrastao u odličnog glumca. Ne može čovek da se seti filma u kojem je glumio a da mu se njegova uloga nije dopala. Postao producent. Uspešan. Zatim režirao. Videlo se, još uspešnije. „Montevideo, Bog te video“, slažu se i filmski znalci i laici, ubrojao je sebe među najbolje srpske filmove. Sve vreme se klonio politike, a uvek je bio „tu negde“. Ni preblizu vatri, ni predaleko joj, kako bi rekao Pašić. Tako se jedino može i mora u Srbiji, ako čovek hoće nešto da ostavi iza sebe. Prikazivao je film u Sarajevu iz istih razloga iz kojih je, na primer, Tereza Kesovija pevala u Beogradu. Razlozi su lični, duboko intimni čak, njima (i sličnima) dobro znani, jednosmernom puku prepoznatljivi. U Sarajevu se, javno žaleći što Divjak ne prisustvuje premijeri, zabrojao. Na istini da je međ’ Srbima svaka reč teška kao tuč. A javno izgovorena sto puta teža i bolnija. Time je pokazao da je ljudski grešiti. I odmah dokazao da je gospodski priznati grešku i izviniti se. Iz džet-setera, odenutog slavom, mitario se u čoveka. Dobro jest, ako je iskreno.
Sergej Trifunović. Srbin. Glumac besprekornog talenta i (oni koji ga znaju, kažu) velikog ljudskog senzibiliteta. Ekscentrik. Mentalni egzibicionista. Stršljen za uvažavanje, Crni Gruja za pamćenje, ravnopravni sabesednik na sceni legendarnom Ljubi Tadiću u Kralju Liru. S malo godina već vlasnik Sterijine nagrade i nagrade „Zoran Radmilović“. Snagom svoje igre prokrčio put sebi daleko van granica Srbije. Drugari iz detinjstva pričaju da je uvek potpuno osećao stvarnost. I, za razliku od mnogih, imao hrabrosti da je ne ulepšava. Vele, veruje da je glumački Zevs i to je izvor svih njegovih problema. No, kad se odmakne od sebe „Zevsa“ i priđe sebi glumcu, velik je. Kroz život činio slalome, kako i dolikuje slavnima. Prijateljevao s mnogima. I s najčuvenijim zatvorenikom u Srbiji. Bio nacionalista. Pa građanin Sveta. Naviknut da šokira. Posle svih glumačkih uspeha mitario se u vašarskog glumačkog diletanta, objašnjavajući da mu je „majicu sa likom Jove Divjaka neko doturio na žurci da se presvuče i da nije znao ko je gospodin na slici“. Nervozom kod razjašnjenja „slučaja“ legitimisao se kao zatočenik „Ko vas šljivi?! Meni je sve dozvoljeno!“ politike. Nije čitao narodne izreke. Da jeste, znao bi onu: „Ko ti tako iskopa oko? – Brat. – Zato je tako duboko.“ Nije čitao kineske filozofe. Da jeste, znao bi da je najveći uspeh izbeći sramotu.
U staroj Grčkoj, u vreme Dionizijevih igara, (reče ovih dana neko) glumcu se nije sudilo ni za kakav prestup, jer glumac nema mozga. Ali, hoćeš! To ne važi u Srbiji. Srbija je prepuna sudija. Više nezvanih nego zvanih. Koji bi da presude po kratkom postupku i da odmah izvrše presudu.
Goran Paskaljević. Srbin. Reditelj svetskog glasa. Vlasnik „Posebnog tretmana“, „Varljivog leta ‘68“, „Vremena čuda“ i drugih filmova koji su srpska umetnička baština. Nosilac Francuske legije časti. Borac za ljudska prava i za prava životinja. Građanin Sveta. Patriota. Politički dobar procenitelj. Nakon svih uspeha u sedmoj umetnosti, ovih dana mitario se u sudiju. Koji bi da, u dobroj prilici, po starom dobrom srpskom običaju, po kratkom postupku presudi kolegi Bjeli, do srca uvređen što ovaj „tvrdi da mu je žao što čovek optužen za masakr nije bio na premijeri filma“. Za sada ima dva dokaza. Sujetu i zavist. U cilju kvalitetnog urnisanja konkurencije, radi na prikupljanju novih. To ga kandiduje za člana Visokog saveta sudstva (u nekom budućem mandatu). Ako ga, u međuvremenu, potpuno ne ophrva džangrizavost.
Mi. Srbi. Publika gladijatorske arene slavnih, bez dara za preče poslove, zabavljamo se dok se filmski pušta besmislena krv. Nemajući časti ni za najobičnija pitanja sebi: Zašto sada, ako ne dosad? Zašto Jovo, ako ne Ejup? Zašto, uopšte, četrdeset pet mrtvih u Dobrovoljačkoj i onoliko razasutih svuda po Jugi? Zašto?! Zurimo u zaplet naših junaka kao u ogledalo svoje savesti. Nesvesni Čehova, koji kaže: „Nije ogledalo krivo, ako je nečije lice ružno!“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.