Često mi dođe na pamet misao kako bi bilo savršeno da je Srbija za sebe rodila jednog Bedžeta Pacolija. Čoveka pametnog i veštog, domišljatog, poslovno dovitljivog, energičnog i upornog. Koji se, kad vidi koliko je Srbija mala za njegove planove, hrabro otisne u svet. Koji potom trajno anektira mnoga svetska tržišta i zaradi ogromne pare na njima. A onda se vrati u zavičaj i bude dobrotvor. Ostavi šaku mrvica svoga bogatstva grudi koja ga je rodila, ne zažali ni za centom para koje potroši za boljitak svog naroda. On se osevapi, a nacija u dobitku. Bilo bi, velim, divno, ama Srbija takvog nema.
Sa Srbijom i sa srpskim biznismenima dešavaju se uglavnom obratne stvari. I srpski biznismeni su pametni, domišljati, poslovno dovitljivi, energični, istrajni. I oni su videli sveta. Izmerili ga sa svih strana. Pametno zaključili da sa takvim svetom nema šale. Da je on prevelik i preoštar za njihove planove. Pa se lepo skućili u Srbiji. Tu zaronili u politiku, tu na spletkama, intrigama, nameštaljkama i „dođem ti – dođeš mi“ pravilima napravili svoje imperije (čije centrale su smestili podalje od granica rodne grude, jedno, da se ne brinu za porez, drugo, zlu ne trebalo). Tu napravili upravne i poslovodne odbore svojih kompanija, koji su isti kao jaje jajetu, listom sastavljeni na sledeći način: MM (MB, MŽ, itd) predsednik, korupcija – zamenik predsednika, političke veze – potpredsednici, intrige, spletke, monopol – članovi, dobra nevera u poslovnoj komunikaciji – sekretar. Kompanija, koje skupljaju profit kao kajmak i med, zarađujući na krvnim grupama narodne krvi koju nemilosrdno sisaju. Valjalo bi da Srbija nema takve, ali uglavnom takve ima. A kakve imaš, sa takvima, narodski rečeno, doveka klimaš. Ne znam, međutim, što sam krenuo s pričom na tu stranu, kad sam drugo nešto naumio da kažem.
Ne mogu da grešim dušu i moram da priznam – do srži me je uzbudila i od glave do pete naježila „radosna“ vest da je plemeniti vlasnik ružičaste medijske imperije na sastanku svog poslovodnog odbora (sa pobrojanim članovima) zalego u zaštitu sveukupnih srpskih nacionalnih prava. Prava, za koje je poslovodni odbor utvrdio da se godinama već sistematski krše od strane komšija Hrvata, a koja su onomad najdrastičnije prekršena oduzimanjem jahte toga nacionalnog delatnika i nametanjem debele globe, u maniru turskog harača. Zbog čega je narečeni nacionalni delatnik rešio da se svim svojim snagama stavi u odbranu i zaštitu svega srpskog, da se podviži i svrsta u red vitezova kneza Lazara Hrebeljanovića, sa čijom je ujnom, može biti, u direktnom srodstvu u pravoj liniji. U sveti i pravedni krstaški rat sa državom Hrvatskom za srpske nacionalne interese pozvao je celokupnu srpsku javnost, širokogrudo joj stavljajući na raspolaganje nacionalnu frekvenciju koja mu je data na korišćenje, ne žaleći nikakvu žrtvu u toj borbi do istrage za povraćaj svoje jahte – bastiona srpstva na srednjem Jadranu. Oko da zasuzi i glas da zadrhti čoveku od nagomilanih patriotskih osećanja.
Gledajući nadljudsku borbu tog usamljenog našeg Davida sa hrvatskim Golijatom, čoveku prosto dođe na pamet da zavapi što mu se, mučeniku, ne pridruže i ostali podvižni srpski biznismeni, uz korišćenje kaćuša I teške artiljerije preostalih nacionalnih frekvencija, ne bismo li lakše izvojevali istorijsku pobedu. Onda čovek shvati. Ostale jahte su na broju. Usidrene u sigurnim lukama. E, jebi ga, Bože, Ti baš ponekad omašiš u režiranju drame!
Iz ove priče o jednoj jahti, njenom zabrinutom i uvređenom vlasniku i srpskim nacionalnim interesima, pouku bi valjalo da izvuče i školski naivna, oftalmološki vrljava, otorinolaringološki nagluva, u poslednje vreme (a i pre) poslovično neuspešna srpska diplomatija. Kad god joj zapne u borbi sa međunarodnim alama i vranama za zaštitu sve skučenijih srpskih nacionalnih interesa, treba da odvoji malo para da potplati Hrvate, Crnogorce, Albance, može i Grke, da nekom našem mučenom tajkunu uzapte jahtu. Da vidiš onda, brajko moj, šta je borba za nacionalnu stvar! Bilo bi „neka bude što biti ne može“! Karađorđe i Miloš u zemlju da propadnu kad bi se digle kuka i motika nacionalne „yachting-club“ politike.
U tu borbu sa „Šokcima“ narečeni junak ove priče krenuo je oštro, beskompromisno. Mnogo nacionalno i nacionalističko srce u Srbalja od radosti je zadrhtalo. Kad, ne lezi vraže, odjednom srpskog junaka zatekosmo u „srpskom“ Dubrovniku, ali ne kao oslobodioca na Šarcu Kraljevića Marka, nego kao srpsku ucveljenu strinu koja je došla po svoj uzapćeni bakaluk. Način na koji je ovaj „Stevan Sinđelić“, protumačio srpske interese i zaštitio srpska prava u Hrvatskoj, pred novinarom TV Dubrovnik, govori o tome da je naš zaštitnik završio najviše političko-diplomatske škole, kvalifikovavši se sa odlikom za sprovođenje strategije mentalne borbe koja se u narodu naziva pilićarenjem, stekavši zvanje vrhovnog komandanta hrabre divizije onih koji ratni raspored imaju u okolini Ekonomskog fakulteta i ispod Plavog mosta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
