Naravoučenije

Šta je Grčku skoro strovalilo u provaliju? Lagodan mediteranski život i isti takav (ne)rad, glumljenje ludila u sticanju novih i novih materijalnih bogatstava, histerija potrošačkog mentaliteta, uz „burazersko“ vođenje javne uprave i urođenu mučninu građana čak i od pomisli da državi treba platiti porez (kao da u Solunu, Janjini i Kavali još stoluju turske paše). Sve pobrojano, naravno. Ali je osnovni uzrok „mudra i vizionarska“ politika naizmeničnih levih i desnih (naslednih) vlada, organizovanih poput porodičnih manufaktura, koja je sve vreme podgrevala i lagodan život i nerad i ludilo sticanja i histeriju potrošačkog mentaliteta. I nije sasecala u korenu „burazersku“ upravu a jeste bila bolećiva prema mučnini od pomisli na plaćanje poreza. Takva politika uspela je da za četrdesetak godina onolikim morem „kažnjenu“ Grčku dovede do prosjačkog štapa a deset miliona Grka zaduži sa skoro pet stotina milijardi evra. Čija je veća krivica, porodice Karamanlis ili porodice Papandreu, to je za rasplet grčke priče posve nebitno.

Šta je gotovo upropastilo Italiju? Isto što i Grčku plus nešto što je Aldo Moro kao tajnu odneo u grob a sudija Falkone kao rešenje problema poneo sa sobom u nebo. Ali je i u Italiji svemu uzrok „mudra i vizionarska“ politika naizmeničnih levih i desnih vlada, i „principijelni“ stavovi leve i desne politike. Čiji su se prononseri za dana gladijatorski borili u italijanskom parlamentu za političke ideje a obnoć bogobojažljivo mirili pred mirovnim većima sicilijanske, napuljske ili kalabrijske mafije i njihovim novčanim stimulansima. Politika, poslednjih dvadeset godina oličena u olinjalom u mahagoni ofarbanom medijskom magnatu, koji je više vodio računa o vijagri nego o interesima zemlje. Samo takva ona je tako uspešno mogla da svakog od šezdesetak miliona Italijana zaduži sa po trideset i nešto hiljada evra.

Svojim mahnitim dugogodišnjim „prljavim plesom“ po grčkoj i italijanskoj političkoj sceni tamošnje političke elite dovele su te dve ponosne i bogate nacije do potpunog poniženja, a priče o večnoj Italiji i drevnoj Grčkoj do skoro izvesnog tužnog kraja. Kruna takvih politika je dolazak đavola po svoje, koji ne učini ništa drugo nego samo podseti na drevnu istinu da se možeš onoliko najesti i napiti koliko si proizveo. Jedeš li i piješ više nego što proizvodiš, moraš negde ili da ukradeš ili da pozajmiš. Što je u svetu potpuno izlečenom od altruizma povelik rizik.

Veličina nacije, uostalom kao i svakog čoveka, meri se težinom momenta u kome se nacija i čovek nađu i hitrinom traženja pravog puta. Grčka i Italija, malo same malo uz pomoć saveznika iz Unije, uspele su, izgleda, da pokažu hitrinu u traženju pravog puta u istorijskom momentu koji za te dve nacije nije nimalo lak. U tom poslu naročito su svoju odanost Otadžbini pokazala dvojica predsednika Republike, koji su se, premda su im ustavne funkcije više nego protokolarne, pokazali stožerom stabilnosti svojih zemalja. Starog Karolosa Papuljasa (82) i još starijeg Đorđa Napolitana (86) ne odlikuju ni mladost ni markantnost ni harizma. Ali ih svakako odlikuje velika količina dobronamernosti prema naciji i više nego nagomilano iskustvo. Što je, izgleda, uslov bez koga je teško biti prvi u državi. I početak raspetljavanja grčkog i italijanskog ekonomskog Gordijevog čvora je gotovo blizanački. U momentu kad su i u Atini i u Rimu političari – grlati bleferi prhnuli sa grana odgovornosti kao uplašene ptičice, na scenu su stupila dvojica stranački neangažovanih ekonomskih eksperata, odlikovanih ogromnim iskustvom u svom poslu. Biografije koje sa sobom nose doktori ekonomije i profesori univerziteta Lukas Papadimos i Mario Monti više su nego impresivne kako u nacionalnim tako još više u međunarodnim okvirima, a njihova hrabrost da u vremenu kad im je Otadžbina ugrožena ne gledaju svoja posla – ogromna. To uliva osećaj sigurnosti i iziskuje veliko poštovanje.

Potpuno nehajna za italijanske i grčke prilike, srpska politika (na vlasti ili u opoziciji) sigurnim korakom maršira širokim bulevarima sopstvene magle, popločanim neodgovornošću po ugledu na Karamanlisa, Papandreua, Berluskonija. Za njom maršira čitava Srbija putem koji vodi direktno u mutno Dunavo, a na kom smo onako gospodski uspeli da se samo u protekle tri godine zadužimo za 6 milijardi evra. A niko ne ceni šta znači podrška Evropske unije u takvoj prilici. I niko ne zebe hoće li se, kad dođe stani-pani, odnekud pojaviti neki naš Papadimas ili Monti. I nikoga nije briga što je poslednji srpski ekonomski ekspert svetskog glasa „deda Avram“ umro ponižen u ostrakizmu, a što našem predsedniku do Papulasove ili Napolitanove mudrosti nedostaje trideset i koja godina. Zato, pitam ja vas, Srbi, hoće li se ipak neko naći da pred ponorom povuče ručnu?