Da ne poveruje čovek! Sto trideseta je godina od kad se Jevrem Prokić, prototip srpskog poslaničkog kandidata, oblizivao na poslanički mandat, a vreme u Srbiji stalo – način kidisanja na toplu skupštinsku fotelju je isti. Ko ne veruje neka nanovo čita Ben Akibinu prvu komediju pa nek malo oslušne šta kažu beogradska i ostala srpska čaršija.
Ono što odlikuje današnji trk ka zgradi ispred koje „igrali se konji vrani“ radosno čekaju nove goste, nije toliko Prokićevska provincijalno-malograđanska politička zbunjenost, koliko sportsko nadmetanje u menjanju partijskih boja, koje čine neki (slučajnom greškom partijskih vođa) jednom „viđeni“ poslanici, u strasnoj želji da u skupštinskim aulama postanu skulptura. U toj disciplini (gde bismo se možda okitili novim zlatom) postoji samo jedno pravilo: Nema ideologije, nema politike, nema pravila – ima samo želje da se kroz špalir garde po crvenom tepihu zađe iza Rosandićevog dela.
Ne može se ne reći. Politički lastavičji let nije odlika ni našeg neba ni našeg vremena. Bilo ga je svuda, u svakoje vreme. U modernoj političkoj istoriji Srbije najpoznatiji kolekcionar partijskih knjižica bio je oštroumni politički mislilac Jaša Prodanović. Za svog pristojno dugog veka prešao je put od narodnog radikala, preko samostalca i demokrate, do vođe Republikanske stranke, da bi se na kraju smirio kao ministar u komunističkoj vladi Josipa Broza. Toliko je bio nestalan u opredeljenjima da su mu zajedljivi oponenti smislili i posprdan epitaf: „Kralju veran, Titu odan – ovde leži Jaša Prodan.“ Objektivnom posmatraču istorijskih istina, međutim, takva stigma na političkom liku Prodanovića je nepravedna. Ko god je čitao išta od njega zna da je Jaša i te kako imao i ideju i manire pravog političkog gospodina.
A ovo danas? Ovo danas (uz dužno poštovanje i izvinjenje časnim i kompetentnim kandidatima, kojih na svim listama svakako ima) sve je Jevrem Prokić do Jevrema Prokića, dame i gospodo Prokići. I ne da ne zaslužuje epitaf (ni posprdan), nego ne zaslužuje ništa. Ma, ne zaslužuje ni primisao da iko normalan može prekinuti druženje s jagnjećim zaponjkom žrtvovanim Svetom Georgiju zarad pukog ubacivanja kuglice u kutiju.
Zašto? Toga radi što običan srpski, kijametom krize smrznuti mozak uopšte nije dužan da dokuči leži li u nekom baji, koji je u dvadeset godina bavljenja politikom, sastavio kolaž od SKJ – SPS – SDS – ND – DS – DSS – SNS (bilo kojim redosledom), novi Jaša Prodan. Što nije dužan da toleriše ikojeg Jevrema, koji bi da udomi ne samo sebe nego i ženu, ćerku, svastiku i pašenoga. Što treba da ga zaboli uvo što se nekoj propaloj učiteljici hvatanja zjala, strukovnom zamlaćivaču prolaznika ili visokokvalifikovanom ispravljaču hodničkih ćoškova učinila erekcija ambicije, toliko da bi pošto-poto ni manje ni više nego u Narodnu skupštinu. Što uopšte ne treba da mu bude krivo partijskih vođa i menadžera koji, u nameri da se pred „odsudni boj“ pojačaju još nekim prekaljenim političkim vukom, fasuju gomilu kojota.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
