Neimar

U našoj usmenoj i pisanoj književnosti u dve epohe pominju se dva graditelja ista imena, koji su, prinoseći žrtvu, uspeli da ostave neimarski trag. Jedan je Rade Neimar iz pesme Zidanje Skadra, koji svom neimarskom naumu i hiru vile žrtvuje mladu Gojkovicu. Drugi se takođe zvao Rade Neimar. On je, ako je verovati Andriću, u temelje ćuprije na Drini uzidao sestricu i brata Stoju i Ostoju.

Otad nema dokaza da su neimari po Srbiji išta žrtvovali, kao što se i malo zna ko je šta gradio. U nekim izvorima, doduše, kao o neimaru u pokušaju u prvoj polovini prošlog veka govori se o neumornom vlasotinačkom radikalu Todoru Toniću, rođaku barona Minhauzena „po babine linije“, ali se izvori uglavnom sapletu o pouzdanost. Razumljivo. Nije bilo televizije, interneta, nije bilo telefona za radio-javljanje. A od britkih novinskih pera, ko da šipči po vukojebinama Srbije, svuda kuda je Todor nameravao da seljacima najpre napravi decu, ne bi li ih počastio školom. Druga su vremena. Ima struje, televizije, ima i interneta. Sve informacije na dohvat ruke. Naročito informacije o neumornim neimarima.

Tako su nam mas-medijumi obnarodovali da je jedan neumorni neimar iz Niš, u narodu narečen Bane, igrom slučaja kandidat za budućeg gradonačelnika trećeg po veličini grada u Srbiji, samo igrom slučaja URS-ov kadar, u selu Donje Vlase kod Niša sagradio „na potoku ćupriju“, dugačku sedam a široku pet metara, što u kvm iznosi trijes pet kvadrata cirka. Te neka se Đilas pokrije ušima, a nek Mrka ugradi sebe kao žrtvu u bankinu koridora „Iks“. Pri čemu to nije sve, jer je Bane Neimar medijima pojasnio kako će da poradi i „na udarnim rupama“. Šta se izgrađeno osim ovog nadljudskog pregnuća (što za žrtvu ište samo mozak prosečnog birača) može pripisati Banu Neimaru, o tome nema pouzdanih podataka, sem da je sebi u proteklih trijes godina sagradio sledeće: velelepnu kulu od karata (raznih članskih), dvanaest godina poslaničkog staža (kao reprezent različnih opcija) i još toliko godina funkcionerskog staža na lokalu. Impozantno.

Cenjenog kandidata imao sam prilike jednom i da prepoznam. Ne samo sa slike u novinama. Lično. Na nekoj slavi u Babušnici. Pre petnaest godina, od oka. Pred neke istorijske izbore. Bio na listi SPO. Narodski čovek. Neposredan. Voli da se krsti. A ne ume. Voli da priča. A ne ume. Voli da peva. A ne ume. Voli da igra. A ne ume. Voli da se opusti. A ne ume. Voli da najavljuje novo doba. A ne ume. Kandidat kakav se samo želeti može. U trenutku iskrenosti uz zavodljivo lužničko vino, šeretski je rekao: „Ma, ne mora ni da me izaberu. Ja bi' to i voleo. Nego, teško mi ženi da objasnim kako da ne budem poslanik.“ Zato i gradi. Sa uspehom. Eto, tolike već godine. A ne prinosi žrtve.