Zastavin Fijat 750 koji je, „mudrom vizionarskom rukom najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti vođen“, u jesen 1955. izašao iz kragujevačke fabrike i počeo da hara jugoslovenskim putevima i cestama, bio je ponos svih radnih ljudi i građana negdašnje Juge. Pravi orden nacionalnog prestiža. Zlatna značka socijalističke industrijske potentnosti. Vrlo živahna prevozna stvarčica. Kralj prevoza radničke klase. Za trideset godina vladavine čini se da mu je uspelo da svim našim narodima i narodnostima bude omiljenije prevozno sredstvo nego što je folksvagen (narodni auto) bio Nemcima. Nema, međutim, dokaza da se Josip Broz fotografisao u prototipu Zastave 750. Fića je bio prilično skučen za najvećeg sina. Maršal je, istorija govori, više preferirao Rols-rojs, Horh ili Mercedes.
Ono što se u zemlji „na brdovitom Balkanu“ dešavalo potonjih godina, a naročito nakon abdikacije Njegovog veličanstva Fijata I 1985. godine, već i vrapci na grani znaju.
Probali smo svašta, ali nije nam baš išlo od ruke. I sa automobilima, naravno. Ili, možda, naročito s njima. Nizali su se Yugo-America (izabran za jedan od dva najgora strana automobila na putevima SAD), Yugo-Florida, Yugo-cabrio… Ali je bitno da se, ko god se od 1985. ponadao drugoj šansi za grejanje sedećeg dela tela u tapaciranoj fotelji, slikao u prototipu nekog od ovih auta, kojih je proizvedeno toliko da već mogu dostići pristojne cene rariteta.
Čestitajući prestolonasledniku Fijatu II (Fijat 500L) stupanje na presto kralja srpskih puteva, republikanski iskreno (bez namere da postanem član Krunskog mu saveta) šaljem mu najbolje želje za dugu vladavinu, stalno usavršavanje i da, ako i ne uspe u dostizanju slave svog prethodnika, barem bude upamćen kao uspešniji monarh od rumunske princeze Dačije. Sa uspešnim kraljem te vrste svima će nam biti bolje.
Inače, kad se već dotakosmo monarhije, ne može da se ne primeti svojevrsna ofanziva šminkanja, onduliranja, pedikiranja i manikiranja biografija prinčevskog para nastanjenog u Belom dvoru (o trošku budžeta), koju sprovodi „armija“ monarhista u svrhu „vraćanja Srbije demokratskoj tradiciji“. Srbija je, jelte, demokratska država. Što znači da svako može da se zabavi o svom poslu. Samo po Ustavu i zakonu, moliću lepo! Kao podršku tom vidu građanskih nastojanja, prilažem anegdotu, koja bi mogla biti od koristi.
Na dvoru kneza Milana, kažu, služio je zvanično kao somelijer (nezvanično kao knežev glas razuma) neki Južnosrbijanac iz Makedonije. U skladu sa svojim dužnostima (da proba i za kneza izabere najbolje vino) Makedonac je bio stalno „pod gasom“. Ali mu od toga, začudo, um nije bio pomućen, nego, naprotiv, bistriji. Kad mu se jedared Milan (ophrvan ličnim i porodičnim problemima i brigama) poverio kako namerava da se proglasi kraljem, ne bi li učvrstio svoj vladarski položaj, Makedonac mu je odgovorio: „Se razbira, Vaše Veličestvo, deka je podobro da bideš kralj nego knez. Ama najgolem vladar je onaj koj može na žena da podvikne!“.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
