Rimljani su konzule Republike smatrali donjim vešom na telu naroda, kazao je jednom Obrad Stanojević, legendarni profesor Rimskog prava. Pa su ih, veljaše on, menjali redovno, da ne poprime neugodan miris. Imao je lucidni laf još sličnih opaski, no prostor na petoj ne dozvoljava da ih se setim.
Mogu samo da, kao loše đače, zaključim kako u tom slučaju izbori imaju ulogu veš-mašine. Koja je savremenom svetu odavno preka potreba, a ne luksuz. Tako ih valja i razumeti. Čak i pri činjenici da je, može biti, demokratija zaista društvena „okolnost“ u kojoj mudri predlažu, a budale odlučuju.
Srpska republika je na Đurđevdan oprala svoj donji veš, onako kako je znala i mogla. Bez pretpranja, centrifuga, omekšivača. Ručno. Poput naših prabaka. Peskom i batinom. Sad ide vreme peglanja. No, dobro. Drugo sam želeo da kažem.
Po Đurđevdanu i po četrnaestom danu otad, iako su takvi dani uvek nekome smak sveta, ne desi nam se Armagedon. Pretekosmo. Mi. I njih dvojica. Zahvaljujući kojima naša komendija ipak malo tukne na dramu.
Boris zna da su prvi zdimili oni koji su mu se tolike godine kleli u večnu odanost, uveravali ga u njegovu urbanu „nadprirodnost“, koji su, onanišući nad svojom prevarantskom pameću, dražili njegovu „državotvornost bez koje nema života Srbiji“. Koji su mu smislili „bele-listiće“ i na posletku mu kao jedine prijatelje ostavili predizborni pano i goli mikrofon. I koji ga sad preziru što nije bio onakav kakvog su ga „voleli“.
Toma sigurno zna da su na njegove obraze prvi svojim lojavim poljupcima nasrnuli oni koji su dvadeset godina izbegavali da ga sretnu, koji su ga vređali, podsmevali se njegovoj „seljačkoj nedorečenosti“ i zazirali od njegove srbijanske izdržljivosti. Koji su mu smišljali ratovanje, gladovanje, veleslalomovanje kroz politiku i ideologiju. Koji će ga obožavati dok mu traje mandat, guleći mu kožu, kako bi obmotali njome svoje neutoljive gladi. Koji će ga na kraju ostaviti samog sa predizbornim panoom i golim mikrofonom i kukati kako su verovali pogrešnom.
I jedan i drugi, sa svim svojim manama, nedorečenostima, dečačkim fantazijama, ipak su dovoljno odrasli i pametni i iskusni da dobro znaju čemu su sebe izložili. Njima dvojici je jasno da je lako Obami i bezbrižno Putinu (jedan drži u ruci najveću batinu na svetu, a drugi gde god ubode, poteče nafta – gde nema nafte, šikne gas). Ali da nikako ne može biti lako prvom u trošnoj i kišnoj kolibi. U kojoj se, kad ti se razgori vatra pobede, svi guraju oko nje da se ogreju, a kad te ošine mraz poraza, razbeže se kud koji, kao miševi. U kući gde je sengrup odmah uz prozor i gde se jedino ne dovodi u pitanje državotvornost cara Dušana, iako niko vekovima već nema pojma kako je on vladao.
E, ako sve to znaju, pa ipak su sebe bacili u čeljust državotvorne politike ovakve države, uz nas baš takve, onda malo poštovanja za njih dvojicu. Jer su ipak čvršća građa od nas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
