U pozno leto davne 1915, kad je moj deda pošao u treći razred, šetali se pokraj Nišave u Nišu srpski predsednik Vlade Nikola Pašić i prijatelj mu iz emigrantskih dana Mihail Čaprašnikov, bugarski poslanik u Srbiji. Nemci i Austrougari bili na Dunavu, Savi i Drini, a Bugari se oštrili da nas krknu s leđa. Šetači razmenjivali misli o „veoma složenoj političko-bezbednosnoj situaciji“ na granicama Srbije. U jednom trenutku Čaprašnikov je, najavljujući bugarski napad, uz uzdah, Pašiću prijateljski stegao mišicu i skrušeno kazao: „Nikolaj, nie sega šte vi napadneme, a utre pak šte si b’deme prijateli.“
Otprilike u to vreme, rumunski kralj Ferdinand I (potonji tast Aleksandra I Ujedinitelja) jadao se kako Rumunija među susedima ima samo dva stalna prijatelja – Srbiju i Crno more. Prijateljstvo između Srba i Rumuna produbljeno je venčanjem Aleksandra I i Marije, nije bitno narušeno tokom II svetskog rata i diktature maršala Antoneskua, da bi u drugoj polovini XX veka bilo i ideološki učvršćeno – jedna od glavnih novobeogradskih ulica bila je zavetovana Georgu Georgiu Deži, a jedna od bukureštanskih ulica nosila je ime jugoslovenskog maršala Tita. Vreme parole: „Tito – Čaušesku, Sloba – Ilijesku!“ preblizu je da bismo ga zaboravili. I Boris i Trajan su se uvek lepo i srdačno grlili i ljubili, da ih je bilo milina videti. Ali su sad Rumuni okrenuli novi list. Kao, uostalom, i Bugari. Rumuni nas krknuli s leđa glede evrointegracija, a Bugari nam drže palčeve da uspemo.
Šta su naravoučenija? Prvo, imao je pravo Vinston Čerčil kad je, između dva dima kubanske cigare, viktorijanski celishodno zaključio da u politici (naročito, u međunarodnoj) nema večitih prijateljstava i neprijateljstava. Postoje samo večiti interesi. Drugo, i Rable je skroz u pravu. Uvek je bolje videti nego biti slep, bolje čuti nego biti gluv, bolje lepo hodati nego hramati. Bolje je biti u prilici da uslovljavaš nego da te uslovljavaju.
Novi list u nacionalnoj povesnici okrenuli smo i sami, opametivši sebe da odškrinemo sebi vrata ka EU, uz priličnu gorčivu knedlu koju moramo da progutamo i svarimo. I uz još dosta takvih. Bolje je sa svetom nego mimo sveta, čak i kad je (što bi rekao V. I. Lenjin) „korak napred, dva koraka nazad“.
Novi list je okrenuo i glodur Panović na čiji sam prijateljski nagovor počeo da „obelodanjujem“ u Danasu, potvrdivši da je i u medijima večit samo interes. Interes Danasa je da se peta stranica redizajnira svođenjem kolumne na še’set posto nje same. Šta mislim o tome, koliko juče „u ime svih nas“ sa svakom „ka’ u Leha Valense“ kazao je Draža Petrović. Ja aferim u potpunosti. I skromno dodajem:
„Ne mari, druže vrhovni komandante. Četrdeset posto mojih korektorskih znakova sa spejsovima izbačeno je iz stroja, ali dok se i jedno slovce sija s pete stranice petkom, pucaćemo kao da smo u punom sastavu. A kad nijednog slovca na petoj petkom ne bude više, znaj da je okrenut novi list.“Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
