Obama versus Osama

Sa stanovišta „zaštite državnih interesa u borbi protiv svetskog terorizma“ State Department je postupio na jedini razložan i sasvim očekivan način. Stvar je čista. „Uza zid, pa, metak u čelo i gotova stvar“, što bi rekao jedan od junaka iz filma Ko to tamo peva. Uostalom, zar pre petnaest godina Rusi slično nisu uradili Dudajevu, odmetnutom sovjetskom generalu, preobraćenom u predsednika raskolničke Čečenije, kad su ga počastili navođenom raketom pravo u tintaru dok je pričao satelitskim telefonom.

„Svetski terorista br. 1“ morao je platiti glavom začikavanje jedine supersile iz najmanje tri razloga. Prvo, drznuo se da sprovede u delo džihad na tlu SAD (da li zaista jeste, kazaće nekad istorija). To Uncle Sam (kao, uostalom, i drugi veliki ujaci) ne prašta. Ko ne veruje, nek pita za Hirošimu i Nagasaki. Drugo, imenovani (koji se, eto, već više od četrdeset osam sati kiseli negde na dnu okeana) bio je krajnje inspirativan loš primer za druge „vragolaste dečake s mnogo adrenalina“. Ostaviš ga da uživa u „svojoj kreativnosti“ i raduješ mu se „nestašlucima“. Treće, najvažnije, Barakova administracija (gledajući smaknuće kao u bioskopu) pokazala je „Urbi et Orbi!“ kako je kadra da ubije svakoga, svuda, u svako doba. Malo li je za pokazivanje čvrstine mišica u ovom trusnom Božjem toru?! Sa stanovišta, pak, pravde, ljudskih prava, međunarodnog prava, suverenosti država, tako proklamovanih naročito od SAD, stvari nisu nimalo ružičaste, mada su jednako jednostavne. Legalisti, koji bi da teraju mak na konac i cepaju dlaku na četiri, mogu samo da se naježe što se Obamina administracija u razračunavanju sa Osamom opredelila za argument sile, pustivši gas (stomačni) na silu argumenata, što i njemu kao ljudskom biću nije obezbedila pravo na pravično suđenje i na zakonu zasnovanu kaznu (iako za svaku šušu na svetu insistira na tom pravu), što je svojom akcijom povredila vazdušni prostor i suverenitet Pakistana (zemlje, ne bilo koje nego vlasnice atomskih bojevih glava)…

Legalistima u inat Obama and company uradili su, upravo ono zbog čega bi neki sitni belosvetski kabadahija u momentu dobio epitimiju od Saveta bezbednosti OUN, a SAD i saveznici pravo da ga svim sredstvima disciplinuju. Zato će Obama (sa svim članovima svoje administracije) biti krupnim slovima upisan u istoriju ovog Sveta. Ne po tome što je napravio nekakav ozbiljan presedan (jer su se takvim presedanima okitili još Aleksandar Makedonski ili Oktavijan Avgust), nego što je svekoliko čovečanstvo Van Gogovski slikovito podsetio na naravoučenije iz bajke „Car je go“. Svima je jasno stavio do znanja da u osnovi svetskog poretka nije pravo, nije konsenzus, nije diplomatija, nego gola sila. Sve je opomenuo da je pesničenje jedino i jednako na ceni kao i pre dve, tri, pet hiljada godina – sve do prapretka. Da je jedino legitimno pravo i danas pravo jačeg. Stoga je simpatični gospodin s Havaja (potomak belkinje i Afroamerikanca, koji bi svojom ličnošću trebalo da pruži impuls ujedinjenju sveta) umesto Nobelove nagrade za mir, ako ne nagradu za književnost (zbog briljantno sročene besede o Osaminom smaknuću), trebalo da ponese makar Nobelovu nagradu za biologiju (zbog tako očiglednog dokazivanja važnosti Darvinove teorije u međunarodnim odnosima).

Sa takvim „preporukama“, predsednik SAD i saradnici dali su snažan pečat nepomućenog doprinosa i vaskrsavanju principa taliona („Oko za oko – zub za zub!“), drevnog kaznenog pravila za koje se mislilo da je davno zatureno u ljudskoj povesnici. Tako su posuli šutom i Rusoa i Loka i Hobsa, stavivši ih tamo gde im je mesto – u šupu gde se čuvaju rashodovani ostaci slobodoumnih ideja. Barak Obama i saradnici ovim činom, na posletku, pokazali su i briljantno poznavanje veštine odnosa s javnošću. Smeštanjem likvidacije „najvećeg svetskog neprijatelja SAD“ u drugu polovinu mandata, pred same komplikovane američke predsedničke izbore, upražnjavanjem drevnog rimskog pravila političke opsene „hleba i igara!“, ekonomskom krizom razglavljenoj američkoj naciji pružili su fatamorganu veličine u kojoj je ona krajnje plebejski jedva dočekala da uživa.

Zašto fatamorganu? Zato što, uprkos svakovrsnim (zamislivim i nezamislivim) atributima sile koje poseduje, svetina koja onako arlauče i slavi smrt bilo kojeg čoveka (pa i najgoreg teroriste i samog Lucifera) u svojoj pameti nije odmakla mnogo od prapočetka. Na samom kraju ovog trukovanja dugujem objašnjenje čitaocima što sam se, svestan svoje neveštine baratanja međunarodnim „kategorijama“, ipak bavio ovim teškim temama. Ni sam ne znam. Valjda da podsetim Srbe na topuzna vremena u kojima živimo.