Odlazak Mila

Od vremena Lucija Kornelija Sule, rimskog državnika iz I veka pre nove ere, koji je na lični naum napustio diktatorski položaj kad se činilo da je najjači, politička istorija sveta ne beleži mnogo prilika kada je neki državnik svojevoljno sišao sa državničkog trona. Povesno stečena iskustva o slatkoći vlasti u uređenim demokratskim društvima bila su razlog ustanovljenju političkih izbora i vremenski ograničenog mandata, koji se pokazao jedinom (ali ne uvek i ne baš delotvornom) branom samovlašća i svevlašća pojedinaca i grupa.

Tako ustanovljen red stvari, koji (na žalost mnogih despota) prilično dobro funkcioniše, vodi istorijsku bitku sa težnjom političara da jednom osvojenu vlast trajno ili bar što duže zadrže. Zato je i u današnje vreme (možda naročito u današnje vreme) svaki odlazak sa državničkog trona nekog političara, bez poraza na izborima ili bez poraza u susretu sa sopstvenim narodom, uvek neočekivan i iznenadan. No, više od toga, taj presedan je, koliko senzacionalan, još više i koristan. Naročito za političku tradiciju podneblja pod kojim i Srbija „ćuti“.

U motive koji su Đukanovića naterali da tako učini, iako bi dokučenje istih bilo prava poslastica za radoznali politički publikum, ne treba ulaziti. Takođe, ne treba se prekomerno zamarati ni pitanjem da li je to samo formalno odstupanje ili znači i suštinski odlazak. Za korisnost primera za dalje upristojavanje političkog života na ovim prostorima ni motivi ni suština nisu toliko bitni. Motivi, kakvi su, takvi su – njegovi su. A da je to Đukanovićev svojevoljni suštinski silazak sa vlasti – najverovatnije nije. Bitan je, dakle, primer.

Svako ko je imalo upućen u politički životopis čoveka koga najbliži saradnici zovu „gospodarom“ nije u nedoumici da je On veoma talentovan i vispren političar, veoma umešan procenitelj političkih prilika, još bolji politički trgovac i nenadmašan u brzoj vožnji kroz lakat krivine političkog puta. Da nije takav, bi li uspeo da Crnu Goru provede kozjim stazama od rezervne federalne jedinice u autističnom svetu Slobodana Miloševića do otvorenih vrata NATO pakta i odškrinutih Evropske unije?

Jasno je da ni iz jednog posla neće otići ako za sebe ne isposluje bolji, da nijedna vrata za sobom neće zatvoriti nego će ih uvek ostaviti toliko otvorenim da svojom krupnom figurom kroz njih ponovo uđe. Nesumnjivo je da veoma dobro poznaje mentalitet naroda kojim je dve decenije sa ovog ili onog političkog vrha prilično uspešno upravljao. Belodano je, dakle, da će se u Crnoj Gori i nadalje svaka njegova „jesti“. Adolescentske reakcije nedorasle mu opozicije povodom njegovog ličnog čina i mandarinski mirno ćutanje časnika partije na čijem će čelu ostati, argumenti su u prilog tezi da se u lagodnoj poziciji „gospodara“ u Crnoj Gori ništa kopernikanski neće promeniti.

Njegov odlazak je, dakle, formalan. Ali je potez od suštinskog značaja za politički život na prostorima Zapadnog Balkana. Jer takav potez govori o činjenici da su i političari (pa i državnici) živi ljudi a ne beskonačna nadnaravna bića, te su kao takvi i podložni ljudskim potrebama. I oni imaju pravo na zamor materijala, na drugačiji izbor, na ostvarenje drugih želja, na postizanje uspeha (ili neuspeha) i u drugim ličnim i profesionalnim poduhvatima. Naročito kad su u poziciji da biraju, a kao političari uvek jesu. Takvo je razmišljanje, složićemo se, umu postjugoslovenskog političara s početka XXI veka prilično nedokučivo. Zato je gest državnika Đukanovića (koji je u svom političkom putu već napravio jedan diskontinuitet), ma koliko formalan bio, ipak prilog političkoj kulturi na ovim prostorima. Taj gest podučava da politički „one man show“ u krajnjem ishodu ipak nije moguć ili bar nipošto nije delotvoran. On podseća na prolaznost ljudi i trajnost sistema (pogotovo kad je izgrađen na stabilnim osnovama). Takav gest govori o neophodnosti davanja šanse i drugima da učestvuju u vođenju javnih poslova.

Za političku kulturu ljudi na zapadnom Balkanu Đukanovićev gest značajan je isto koliko i susret Zorana Živkovića i Vojislava Koštunice na primopredaji premijerske dužnosti u martu 2004, koliko i Koštuničino gostoprimstvo ukazano nasledniku Mirku Cvetkoviću. Bez obzira na iskrenost prilikom rukovanja.

Zato ne treba biti maliciozan, niti sitničav. Ne treba u Đukanovićevoj odluci unapred gledati još jednu ujdurmu, niti mu stavljati na dušu đavolsku skrivenu nameru da glagol „otići“ u njegovoj pameti postane nesvršeni glagol. Ako to i bude tako, desiće se manje zbog njega samog a više zbog ljudi koji ga nasleđuju i koji će time pokazati svoju političku nezrelost.

A možda ništa od kazanog nije tačno. Možda On nije hteo da ode nego je morao. Može biti da ćemo gledati reprizu filma „Sanader“. Ali opet ćemo biti na dobitku. Jer ćemo valjda najzad spoznati sve divne pogodnosti koje nam za uređenje domaćeg političkog miljea ozbiljna kuća kakva je Evropska unija može pružiti.