Oproštajnica

Mnogi se neće složiti, mnogi će biti ljuti, mnogi će jauknuti i arlauknuti na ovo što mnim dalje da napišem. Nema veze. Neka ide život.

Srbiji i Srbima oduvek je svašta nešto manjkalo. Jedino im nikad nisu manjkali književnici i njihova dela. Ni manje čitača u jednom rodu, ni više lektire za čitanje. Oko nekih imena književničkih, Bogu hvala, postigli smo (kao ni oko čega drugog) nacionalni konsenzus. Velika su, nema im se šta zameriti! Ta imena neki znaju, neki prepoznaju, neki su samo čuli za njih. Nekim imenima ukazujemo počast, nekima ne. Neka stoje u istorijskom redu, sa svojim brljantnim delima, i čekaju da im se počast ukaže. Opet, drugima se nenadno počast ukaže. Otkud? – iznenadi se Srbija, pa alali. Eto, nešto se događa.

Umetničke baštine srpske Vlast naša najviše se seti pred izbore. Tada, kao usred vrbopuca, načisto uzvione, krenu ministri da metanišu po Srbiji ili makar po prestonici i, krijući rupe i zakrpe, počnu da otkrivaju. Naročito u istoriji književnosti, jer je tu najlakše da se otkrije. Tako je ministar kulture Predrag M. (56), iz Paraćina, onomad u Palmotićevoj ulici otkrio spomen-ploču Milovanu Đilasu – Đidu, ocu crnogorske nacije, članu Politbiroa CK KPJ i Vrhovnog štaba NOV i POJ, narodnom heroju, general-lajtnantu, ministru, poslaniku i predsedniku Skupštine, potom, disidentu i borcu za demokratiju. Pravedniku. Jer je, veli ministar Predrag M, Milovan Đilas bio i pisac, kažu, dobar. I publicista, kažu, hrabar.

Spomen-ploču, na kući u kojoj je u nečijem nacionalizovanom stanu živeo „gorostas jugoslovenske demokratije“, kulturni ministar otkrio je uz asistenciju Đidovog sina i prigodno slovo akademika Matije B. (74), Srbina, koji su se stopili od miline – jedan, razume se, što mu je otac dobio istorijsko potvrđenje na mestu gde mu to najmanje pripada, iz razloga koji je smešan prema očevim drugim dostignućima; a drugi, „koji je odma’ do Njegoša“, što je opet sebi organizovao priliku da promlatara koju. Sve je normalno, reći će neko. Ama nije.

Nije normalno da se Milovanu Đilasu, ocu crnogorske nacije, spomen-ploča otkrije u Beogradu, a da mu tu počast ne ukaže njegova Crna Gora. Nije normalno da ona kao spomen-ploča gorčine stoji na kući koja će, možda, već sutra biti predmet restitucije. Nije normalno da ministar kulture, koji se crno na belo hvali da je uredio hiljade naslova (valjda je sve i pročitao), promaši književni opus Dragiše Vasića, Dragoljuba Jovanovića, Sime Pandurovića, Milana Ćurčina, na primer, a da se u’vati za književno delo Milovana Đilasa. Nije normalno da Đidov sin svoje ozarenje usled očeve beatifikacije ne pokrije makar trenutnom senkom tuge i pijeteta zbog žrtava čijih je patnji njegov otac godinama bio gospodar. Nije normalno da akademik (čiji je otac žrtva onih kojima je i Đido komandovao) kaže kako rođenje i četrdeset tri godine života i revolucionarnog dela „demokratskog gorostasa“, nekada ludo zaljubljenog u Staljina, koji je demokratski imidž gradio na strahu Tita da ne izgubi američke kredite, nisu bitni. Da je, gle molim vas, samo bitno njegovo rođenje 1954. kad je rešio da odbrusi šefu i da nastavi da ga ruši narednih dvadeset šest godina, u čemu ga je, jelte, slučajno pretekla iznenadna Brozova smrt. I da akademik masno kaže neistinu kako je od Svetog Save među piscima zbog napisanog baš Đido najviše robijao, a da zaboravi makar jednog boljeg pisca koji je robijao više. Nije normalno da se onoliki borci protiv totalitarizma u Srbiji prave Englezi na žrtve Đidovih levih skretanja, na njegov čuveni govor u Narodnom pozorištu početkom novembra 1944, onako inspirativan za „proletersku žurku“ u Lisičjem potoku, Jajincima, … na N faktorijel stratišta u Srbiji! Nije normalno da je Srbija uz državne obveznice tako lako počela da prodaje i državne oproštajnice grehova! Jer, ne smetnimo s uma, i Ljotić je pisao. A rečenica mu je počesto bila doteranija od Đidove.