Ozdravljenje sudstva

Januar je krcat blagdanima. Otačastvom (koje je upravo otoič uknjižilo još jedan diplomatski poen pred Evropskim parlamentom) ne tutnje prekretnice. Radnici, seljaci, omladina i poštena inteligencija oporavljaju se od sastavljenih praznika, krstareći slavskim trpezama. Krepe se za moguća istorijska iznenađenja. Političari dele sudbinu naroda. I oni praznuju, dremljivi. Tek sporadično zevnu, uglavnom jedni na druge. Društveni mir Božji! Građani mogu da odahnu. Mogu da ukrpe čakšire i pendžetiraju cokule. Da nakrive šajkaču, šešir ili fes. Da se malo okrenu sebi. Čitajući, pored ostalog, i pokoje štivo o lakim temama, kojima Srbija obiluje u širokom asortimanu. Sve do nepodnošljive lakoće postojanja.

U tim okolnostima najlakše se čini prozboriti o reformisanom sudstvu koje krvari pod jurišima lake konjice javnosti, primajući uzgred lake bubotke i slepog i kljastog „u predelu“ malog trbuha svoje neefikasnosti. U tom pravcu ću i sam, vidno načet astigmatizmom, pridodati svoj laki hitac. Ne baš u centar nego „tu negde“.

Pravosudni vrači kunu se da su bolni rezovi nužni ne bi li nam sudstvo prestalo biti malokrvno, ne bi li se vinulo iznad spondiloze i artritisa i pobedilo bradikardiju. Da stane na svoje noge i najzad krene za očinskim savetom davnog samodršca – vizionara: „Sve sudije da sude po zakoniku, … a ne po strahu od carstva mi.“ Čime bi doseglo vrline nezavisnosti, hrabrosti, pravednosti, dostojnosti. Naciji tako potrebne. Te bi strogom, pravednom rukom njegovom bili umireni i Šarić i ubice Brisa Tatona i pripadnici sto i jedne otkrivene vrste mafije, koji u zatvoru čekaju presudu. Ili zastarelost. Svi koji su se o slovo zakona ogrešili. Bez izuzetka. Protivnici takve priče tvrde da se reformom vrši eutanazija nad pravosuđem i pišu upozoravajuće apele reformatorima.

Između ovih principijelnih stavova nalaze se naslovi iz rubrike „hronika“ koje građani Srbije takođe čitaju sa troprsnicom u moči. Pa im prsti ostanu masni kad se zapanje, slede od straha ili im se zaustavi dah od tuge. A u hronici, taman pomisli čovek ne može gore, strašnije, nesrećnije, – kad može. Uprkos novim dostignućima u borbi protiv narkomanije i sajber-kriminala, čestim izmenama Krivičnog zakonika i čvrstim evropskim standardima u zaštiti dostignutog nivoa ljudskih prava.

Uvek može gore. To potvrđuju i vesti koje sustižu jedna drugu o seksualnom nasilju nad decom i maloletnicima po Srbiji, o pedofiliji. Sve crnja od crnje. I one, čini se najprokletije, o prosvetnim radnicima čiju su humanu misiju umorili životinjski porivi.

Vest o hapšenju profesora iz Novog Sada zbog sumnje na pedofiliju podsetila nas je da policijska akcija „Armagedon“ neprekidno traje od kraja 2009. godine! I pitanje je koliko još smeća u ovom đubretarskom poslu mora da se počisti. Sad je na redu sud, koji, poput mnoštva iz čijeg džepa curka u državni budžet, pozivam da svakome ko na taj način povredi integritet deteta odrapi tri maksimuma. Jer povreda ličnosti deteta je, ako dobro računam, trostruki zločin: prema njemu, roditeljima ali i prema njegovoj nerođenoj deci.

Bolešljivo sudstvo, u beskrajnom tumaranju za ozdravljenjem, građani Srbije, da l' namerno da l' nenamerno, navode na krivi put. U naopakom redu stvari od sudstva se očekuju trenutni stahanovski podvizi – da zabode glogov kolac u sanduk mafije i nervoznu Srbiju učini mirnom poput Švajcarske. Očekuje se da u svojim redovima stigmatizuje bivše političare, od maločas sudije (na zahtev jednih), ili da pljune na otpadnike, od skora političare (po zahtevu drugih). A tako ne biva. Jer u svakom ozdravljenju prvi koraci nisu od sedam milja već od sedam milimetra.

Takav mali korak je i hitno presuđenje pedofilima. Koje mora biti hrabro, pravedno, brzo. Efikasno. Koje ne sme da zastari (kao onomad, u slučaju Pahomija). Ne toliko radi društvene odmazde koliko radi zaštite dece. Koja su naša budućnost, zar ne?!

Šta mnim da bi trebalo da učini sudija kome takav vruć krompir dođe na sto? Valjalo bi da duboko udahne vazduh i da dok sudi, po ugledu na Justiciju, povezom pokrije oči. Valjalo bi i da svoje uši zalije voskom da ne čuje ni javne pozive na linč, ni tajne telefonske pozive na uslovnu osudu ili advokatski poziv na tal, koji neće izostati. Presuda u svakom ovakvom slučaju, ako bude ne samo besprekorno zakonita nego i moralno valjana, delovaće lekovito na srpsko sudstvo. Daće mu snagu za nebrojena mučna, krupna i nasušna presuđenja „ni po babu ni po stričevima“ za kojima Srbija vapi. U suprotnom, uprkos mogućim dobrim namerama reformatora, uprkos opominjućim peticijama najistaknutijih pravnih stručnjaka koje povodom ćorsokaka reforme pravosuđa kruže Srbijom ovih dana, i sud i zakon i pravda u Srbiji, vredeće taman onoliko koliko i ova kolumna. Samo dva cvancika.