Pirot u Zagrebu

Ponajpre, svakom je srpskom domaćinu jasno, džaba što te voli čitav svet, ako prvi komšija, kad mu pored kuće prođeš, trči u klozet da ti ne kaže „zdravo“. Potom, toliko smo onomad svojim postojanjem jedni drugima uneli čemera u živote da je sevap svaki korak ka slobodi od straha (Hrvata od Srba i Srba od Hrvata). U vezi s tim, ko da se ne obraduje kad vidi da se susreti događaju tamo gde im je i mesto (na Andrićevom vencu ili na Pantovčaku), a ne po nekakvim lovištima uz Dunav, skriveno od očiju puka, zaverenički. Ne može čoveku da ne bude milo kad vidi da se sreću i vode ozbiljne razgovore dva razumna čoveka, a ne dva Tita u pokušaju (kao u proleće 1991. u Karađorđevu). Spisak razloga je, velim, dugačak. Rečeno, dogovor o zajedničkoj brizi o položaju restlova srpske nacionalne manjine preko Save i položaju ostatka hrvatske zajednice u Srbiji. Pa, sporazum o imovini tolikih nesrećnika koji su morali da beže sa ognjišta kao ogledni kunići u etničkom inžinjeringu dvojice nacionalkomunističkih naučnika. Progovorilo se sigurno i o parnici koju valja nekako okončati, a pala je neka i o komšijskoj razmeni dobara i usluga, koja nam je u ovom posnom vremenu prilično nasušna. Dakle, u cilju jačanja međusobnog razumevanja i olakšanja životnih prilika dve nacije, poseta predsednikova Zagrebu nikako ne može da šteti. A na Zapadnom Balkanu, čim nešto inicijalno nije štetno već je od velike koristi. Sve u svemu, ako se sve pobrojano i još ponešto lepo ostvari, to je već korist na korist. Tako da je predsednik odlaskom u Zagreb učinio nešto jako potrebno.

No, kao građanin Srbije koji se makar svake pete godine valjda nešto malčice pita, moram da primetim kako predsednik Tadić u Zagrebu nije trebalo da u „Zlatnu knjigu“ u Banskim dvorima, napiše: „Neka ovo bude nova stranica zajedničke istorije“. Iako je posveta sigurno pisana u najboljoj veri, od srca i bez skrivenih loših primisli.

Posveta je ipak morala biti ne tako prisna. Zašto? Iako, predsednik sigurno nije želeo, svima u obe države koji su 1991. imali preko dvanaest godina, tako napisana može da zaliči na poziv na nešto više od dobrog susedstva. Ona može, kao i ranije iskreno priznanje da je jugonostalgičar, izazvati nedoumice, podgrejati podozrenje obazrivih, dunuti u vetra džangrizavim baksuzima na obe strane da prepoznaju snažan zalet jugoentuzijazma i da njega proglase prononserom tog ćorsokaknog projekta. Ona kod prostog, tek i jedva razvađenog puka može oživeti bojazan upravo od zajedničke istorije. Kojom niko od Pule do Vranja ne može da se podiči.

Treba samo slušati učiteljicu života. Ne beše li istina da su se Hrvati tisuću godina kojekako dovijali ne bi li utekli od zajedničke istorije sa Ugrima, Mlecima, Nemcima, s nama, i ostvarili san o „hrvatskoj lisnici u hrvatskom džepu“? Ne beše li im svaka državna zajednica usputna stanica ka brdu na kojem će moći „hrvatskim plućima da udišu čist hrvatski zrak“? Ne potezahu li u XX veku tri puta mač na ruku koja ih je tako snažno bratski grlila da im je katkad ponestajalo daha? Kakva je, posle svega, gledano očima Hrvata, zajednička istorija sa Srbijom moguća?

Opet, pradeda mi u jesen 1914. ‘vatao „živi jezik“ na Drini, pa njega uhvatile „Švabe koje govore naški“ i poslale ga u logor. Deda i stric drali opanke sve do iza Zidanog mosta. Nemci, pričali su, bežali, a Hrvati ni makac. I bilo naopako. Ja svedok kakva je bila 1991. u Slavoniji, gde me vojska iz zajedničke istorije poslala da joj služim. Jedva nekako kući dođoh. A koliko je tek priča o Milutinu u Srbiji?

I sam veliki jugonostalgičar, u nadi da neću biti ubrojan u baksuze koji baju protiv zajedničke sreće dva naroda, priznajem da sam onoliki jugoskeptik koliki sam evroentuzijasta. Mnogo veliki. I mogu da se kladim u šta treba da je jedina moguća zajednička istorija za Srbe i Hrvate ona pod okriljem Evropske unije. Uz neprestanu kontrolu manje strasnih i više razumnih. Koji su nacionalromantičarske varičele preležali pre vek i po.

Zato je predsednik u „Zlatnu knjigu“ trebalo da napiše staru pirotsku poslovicu: „Brat za brata – sir za pare!“. Koje bi (uzimajući u obzir lelek Rodoljuba Draškovića, jedinog srpskog biznismena koji je uspeo da uloži u hrvatsku privredu) i sam trebalo striktno da se pridržava. I to ne samo prema Hrvatima nego prema svim komšijama. Pa i onim najmilijima.

U protivnom, kao što sam jednom već pisao na ovom mestu, sve te posete mogu biti „zavodljive poput bogate i ukusne večere srpskih turista u opatijskom ‘Bristolu’, uz umilan poj istarskih klapa. Posle koje konobar donosi još bogatiji račun. Od koga bride uši i znoje se nervozni prsti dok prebiru po džepovima. I odzvanja neprestano pitanje u ušima: ‘Pa, zar toliko?’ Dok se konobar učtivo smeška a klapa umilno veze ‘Ribar plite mrižu svojuuu….’“.