Politička ekonomija

Profesor je tražio da se setim još jednog bogatog izvora punjenja budžeta, no meni, rođenom Piroćancu, ništa tako bogato na um nije moglo doći. „Budžet se puni“ – reče na posletku namrgođeni profa – „i pukim štampanjem novca. Kako ste to, kolega, mogli da zaboravite?“ Ne znam kako sam to mogao da zaboravim, ali znam nešto drugo. Profesor je deceniju potom dogurao do potpredsednika Vlade. Ja sam se, pak, jedva dovukao do osrednjeg kolumniste Danasa. No, i takav, pre zahvaljujući gomili iskustva no znanju, nekako uobličavam sopstveni „prvi princip“ političke ekonomije, ili ekonomske politike, ili samo politike. Naravno, i one koja, malo-malo, pa se povede drugim sredstvima. „Prvi princip“, dakle, kaže da postoje dva razloga što se vodi politika (i ona koja se vodi drugim sredstvima). Jedan je da država i njoj bliski napune svoje kase. Drugi, da se država u punjenju kase ne očeše o najbogatije.

Sve čega smo ovih mučnih dana ljudske civilizacije svedoci u Svetu čini se toga radi. Države propadaju, glavari gube glave, nacije se upropašćavaju, sirotinja arlauče i besni, fukara se kurči, lopovi kradu, prevaranti varaju, mirotvorci mire…, samo da bi se dovoljno para slilo u nečiju državnu kasu i u još neke kase koje nisu državne ama kao da jesu.

Velikima i moćnima je lako. Oni upropaste jedan, dva, tri, koliko hoćeš tuđih naroda, postave sebe za prinudne upravnike tuđeg imanja i zagrabe koliko im volja. Pa, malo sebi, malo kapitalu – nacionalnom i nadnacionalnom; poseju i koju mrvu za socijalna davanja, koliko da se pregura. Ali šta preostaje malima i nemoćnima, siromašnima poput crkvenih miševa, kad i oni moraju da napune državnu kasu? Oni mogu da izaberu: ili da budu pametni, disciplinovani i radni, ili da upropaste sami sebe.

Grčka (iako ni tako mala ni tako siromašna) krajnje je poučan primer nacionalne destrukcije. Tek sada, dok gledam sunovrat grčke privrede i države, u punoj meri razumem poređenje „dužan ko Grčka“, koje je kod nas u upotrebi još od vremena mladosti mog pradede, kad su srpski trgovci šipčili čak do Soluna i Atine, u potrazi za suficitom u spoljnotrgovinskoj razmeni. Ni Bogom obdarenije ni sopstvenom rukom udavljenije zemlje. Oni koji znaju prilike, kažu – ima Grka koji opasno mnogo zarađuju ali im decenijama ne pada na pamet da plate porez. (A porez je, da budemo jasni, naknada za sigurnost. Svakovrsnu – državnu, nacionalnu, poslovnu, porodičnu, ličnu.) Zato su tu gde jesu. Zato se sada čitava ujedinjena Evropa, čiji su (hvala Bogu) davnašnji član, upinje da ih izvadi iz bunara.

A mi? Zabavljeni pretkosovskim, kosovskim i pokosovskim ciklusom narodne epske poezije, baveći se drvnoprerađivačkom delatnošću u vidu zanimanja (oduvek niskoprofitna grana), zaboravljamo da se osvrnemo oko sebe. Zaboravljamo da primetimo kako sve manje izvozimo, državnu imovinu uglavnom smo rasprodali, carine smo prilagodili evropskim i sveli ih na najmanju moguću stopu, sa akcizama nam slabo ide, obveznice malo ko hoće da kupi, a nismo u Evropskoj uniji pa da dobijemo pomoć prijatelja. Preostaju nam samo porezi i ono drugo, što ne smem ni da pomenem, zbog čega me profesor umalo ne obori na ispitu.

Ali Srbija je (ponosno ističem) država sa ljudskim licem, koja kao dogmu poštuje svaki međunarodni ugovor. Ona je uvek spremna da širokogrudo oslobodi obaveze plaćanja poreza svakog svog siromaha kome je potrebna ruka države da iz tranzicione Srbije stigne direktno u komunizam. Gde se, kako je davno Marks prorekao, svakome deli prema potrebi. Pa i Miškovića koji, teško ojađen svetskom ekonomskom krizom, ne može (po nekakvom ugovoru s Kiprom, gde je smestio svoju imperiju, i ne treba) da plati svojoj državi na ime poreza na kapitalni dobitak zbog prodaje Delta Maksija sitniš od 25 miliona evra. Nije Srbija Otomanska Turska da nameće harač svakom svom građaninu. Ona će, kao svaka dobra majka, uvek od usta odvojiti i pružiti i Miškoviću i svakom drugom takvom svom detetu za koje ma i pomisli da može propasti. Jer, ako ostanemo bez svega, bez para od prodaje državne imovine, bez prihoda od carina, akciza, obveznica, bez prihoda od poreza, uvek će biti jedan bogat izvor za punjenje srpske vreće bez dna zvane budžet. Topčider nam je tu pod nosom, pa ne treba da se brinemo. Srbija, Bogu hvala, nema ni pameti ni snage da, puneći svoju državnu kasu, upropasti neku drugu naciju, ali i te kako imamo i pameti i snage da upropastimo sebe.