„Čoveku dvaput u životu uzimaju meru dužine i širine tela:“, pisao je Nušić u Autobiografiji pre više od sto godina, „jedanput kad stupa u vojsku i drugi put kada umire. Što ga mere kad umre, to razumem, to ima i svoje praktične primene, ali što ga mere kad treba da stupi u vojsku, to ne razumem. Vele, zato što se u vojsku ne primaju ljudi uzanih grudi, a ja ni kod jedne profesije nisam sreo toliko uzanih grudi kao u vojsci.“
Zašto ovom prilikom pominjem starog, a uvek aktuelnog Ben Akibu, umesto da se i ja malo očešem o libijski kalo-rastur? Zašto se prisećam Njegovog lucidnog nemira zbog ozbiljnih tema, umesto da, rahat, podržim gušći šlajm i dalji hitac u svesrpskoj olimpijskoj disciplini međusobnog pljuvanja, u kojoj se nedeljama takmiče jedan dokoni istoričar i jedan još dokoniji pisac, oba obuzeti bezmernom ljubavlju spram sebe i oduzeti od teškog namćorluka i bapske džangrizavosti spram ikakvog drugačijeg suda?
Činim to u potrebi da građanski doprinesem jačanju ugleda srpske vojske i vraćanju potpunog narodnog poverenja u nju. I činim to jedino čime umem: skretanjem pažnje na nemirnu savest koja opterećuje tradiciju stuba države, u krajnje teškim prilikama utemeljenog od gorostasa kao što behu Putnik, Stepa, Mišić, Bojović…
Šest godina i malo više, Srbija ima mučan razlog da joj san ne bude miran. Šest godina i malo više, kroz snove onih koji vode Srbiju (i žele joj, pretpostavljam, samo dobro) sigurno se, s vremena na vreme, prošeta neki akrep u društvu karakondžule i oznoji domaćina. Jer, sve to vreme Srbija nema odgovora na pitanja zašto i kako su, vršeći časno svetu otadžbinsku obavezu, u uniformama Vojske Srbije pogubili svoje mlade živote Dragan Jakovljević iz Šapca, Dražen Milovanović iz Paraćina, Radoman Žarković iz Prijepolja, Srđan Ivanović iz Beograda i Dragan Kostić iz Požege. Sve to vreme ne može Srbija da doduma je li neko okrvavio ruke i, ako jeste, ko. Za to vreme, pipajući po tami za istinom, poumirali su i neki od roditelja te mučene dece, poumirali su i neki advokati s dovoljno profesionalne hrabrosti. A pitanja i nemiran san Srbije su živi da življi ne mogu biti.
Srbija ima savesti. Pravnosnažnu presudu Apelacionog suda u Nišu, kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu o obavezi države da porodici stradalog vojnika Kostića iz Požege isplati tri miliona dinara kao naknadu štete za pretrpljene bolove, koja služi na čast sudijama, razumem kao korak države napred ka poštovanju onog najdragocenijeg što svaki njen građanin može da joj podari. Ta je presuda iskorak od „države policajca i vojnika“, koju je civilizovana Evropa ostavila još u prvoj polovini prošlog veka, ka „državi s ljudskim licem“, koja će poverenje zadobijati brigom za građane i priznavanjem sopstvenih grešaka. Ta presuda je kaldrma na našem makadamskom putu u EU. Ona je, nažalost, minimalna i gotovo beznačajna satisfakcija porodici stradalog vojnika, ali je pranski sapun za obraz Srbije.
No, „ja ni kod jedne profesije nisam sreo toliko uzanih grudi kao u vojsci“, reče Nušić. Čekajući izvršnost presude, tražeći posthumnu pravdu za sina po Srbiji, u maju prošle godine poginuo je otac porodice Kostić, Milijan. Ta nesreća poslužila je kao osnov „velikim“ vojnim pravničkim umovima da se žale radi umanjenja iznosa naknade za deo koji je pripadao ocu, jer je, zaboga, ona vezana za ličnost, pa kad već nema Milijana neka u vojnoj kasi ostane osamsto ‘iljada dinara. I šta sad čovek da misli?
Nema mučnine kojom prost čovek može da se izbori sa domišljatošću vojnih mastiljara, lovaca na privilegije i podguznih muva svake vlasti, koji barut nisu omirisali ni na manevrima, čiji su sinovi služili civilno vojsku kad civilni rok nije bio ni skrivena primisao najslobodoumnijih u Srbiji, koji će na svakoj nesreći poslovično da zakinu, ne bi li za sebe izvukli ćar. Nema dijareje koja može da stigne „brižnost“ čuvara državne kase kojom se u prašinu strovaljuje nesreća čitavih porodica, dok Srbiju razvlači svaka šuša kojoj se prohte.
Ovako ću reći. Vlada, kakva bila da bila, ne može biti loša kad u njoj sede ministar unutrašnjih poslova koji nije „kundak“ i ministar odbrane koji nije „top“. Ministrima se ne preporučujem, ali nemam protiv ako to shvate kao kompliment. To jeste kompliment u Srbiji, gde su ministri sile gotovo uvek „kundak“ i „top“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.