Prijemni ispit

Dok na prestoničkim ulicama lete automobili u vazduh i svuda prašti kao u spektaklima Šibe Krvavca, dok u Krunskoj može da se bane na sekvencu „Gospode Glembajevih“ u kojoj Leon Glembaj taman počinje da podriva porodičnu idilu, dok se oko Makiša može natrčati na rimejk Šotrinog „Kosovskog boja“, a u Nemanjinoj na kultni Kurosavin „Rašomon“, domaća javnost polako se pretvara u dokonu babu koja do kraja spokojno gleda čak i pornić, da vidi „hoće li se deca ipak venčati“. „Mutno je sve to u nama, draga moja Beatriče, nevjerojatno mutno!“, rekao bi Leon Glembaj.

No, u sveopštem mutnom koje vlada prestonicom, „u tom sjenilu u našim očima i mislima“, kako bi se nekad poetski izrazio Broz, pasionirani „filmofil“ naše zbilje ipak može videti jednu potpuno jasnu sekvencu koja čini oštar kontrast današnjoj srpskoj „filmografiji“. Ta sekvenca je postupanje Aleksandra Vučića u našem političkom galimatijasu, pojavno vrlo odgovorno (u krajnje neodgovornom vremenu), da je po svoj prilici to jedina premijera koja nam se trenutno ukazuje.

Vučić je dobio šansu koja se ne propušta, a istovremeno je i blagoslov i kletva. Šansu da možda narednih dvadeset godina svojim političkim delovanjem oblikuje profil ove nacije, ali i da se koliko sutra udavi u sengrupu srpske realnosti. Kao pametnom čoveku, u sengrup mu se ne žuri. A veoma dobro zna po kakvom oštrom žiletu hoda golim tabanima. Zna da se mora drugačije nego dosad i da ovaj put teško može biti vrdanja.

Jasno je njemu da prvi put udara grudima na prilike. Da nema više sakrivanja ni iza sopstvene mladosti i jakobinske nepromišljenosti ni iza Šešeljevog vrelog egzibicionizma ni iza Tominog isposničkog strpljenja. Jasno mu je da ga ruke sa Andrićevog venca mogu pridržavati ali ga teško mogu nositi. Svestan je svojih prednosti. Dvadeset godina uspešno uči srpsku politiku (radosno, više na tuđim nego na svojim greškama), istrajan je i (za razliku od mnogih dečaka koji su obećavali pa se upiškili) ima jedan naročit kvalitet. Iako dovoljno mlad, zbog svojih ranih političkih radova, stasao je do onog sebe koji više ne može da razočara, nego samo prijatno da iznenadi.

Sve on to zna. Zato je osim nepristojne ponude upućene Dačiću, nepristojnu ponudu uputio i građanima Srbije. Svojim gospodskim gestom priznanja prvenstva Đilasu u glavnom gradu, svojim čvrstim stavom prema tajkunskim mirođijama u svakoj političkoj čorbi i ličnim zalaganjem za slobodu medija (bez obzira je li to poslednje ustupak sopstvenoj savesti), Vučić je postavio ozbiljan koncept političkog fer-pleja za kojim Srbija vapi. Time je briljantno položio prijemni ispit za vrhunskog političara, svrstavajući sebe visoko iznad crte. Nama samo preostaje da verujemo i držimo palčeve da to nije bio prijemni za studije glume.