U prošlom veku, još pre srednjeg rata bilo je, pričali stariji, ovako. Lake ženske pri beogradskoj železničkoj stanici i u parkovima oko nje znale su o večeri ili u rano jutro, sedeći na klupi, da po svom skutu razastru zavežljaj mesarske ‘artije i da obeduju vruć ‘leba i mrsne čvarke. Morale su da poprave krvnu sliku pred napornu smenu ili posle besane noći. Jele su, mučenice, svoju jaku ‘ranu, ne obazirući se na začikavanja dokone manguparije. „Mene moja nana ‘ranila sa čvarke“, pevali su im prestonički gulanferi, „najbolja sam među uličarke“.
Šalu, braćo Srbi i sestre Srpkinje, o klin!
U istoriji, prokletnici, piše da su prvi vladari moderne Srbije bili stočarski trgovci. Piše da su buljuci od zdravlja zadriglih svinja, ovaca, goveda prtili evropski put Srbije kroz Austrougarsku, u kojoj je Kraljevina imala status najpovlašćenije nacije u trgovini poljoprivrednim artiklima. Radilo se, tekao se mal. Od zarađenog gradile su se pruge, zidale škole, otvarale manufakture. Mnogi je vurst koji je u Beču ili Pešti u slast pojeden bio srpskog porekla. Behu to srećna vremena, pa i kad smo carinski rat s moćnim susedom uspešno vojevali. Nije bilo brane koju srpski čvarak nije mogao da premosti, ni zida koji nije mogao da sruši. Imala je Srbija uzleta i padova. Manje uzleta, više padova. Tako nam pisano. Provukosmo se nekako do današnjih dana.
Opet se grade putevi, mostovi, „fabrike radnicima, zemlja seljacima!“. Preduzimljiv smo svet. Penjemo se na zelenu granu. Naročito u proizvodnji hrane. Vrcaju brendovi: srpska pršuta (ćeif ti goveđa, po volji ti svinjska), duvan čvarci, slanina, kajmak, kačkavalj… Stočni fond u današnjoj Srbiji jeste raščerečen. Nema veze. Argentina i Brazil na dohvat ruke.
Kakva može biti zlatiborska pršuta od argentinskih goveda nego fantastična! I kako se tek divčibarski duvan čvarci od svinja brazilskih tope u ustima. Prste čovek da poliže i da cokne od miline.
Mile moje i mili moji, iz novina u Srbiji o svemu se čovek obavesti. Pročita u jednim da „u užička sela svakodnevno stižu tone brazilskog i argentinskog mesa, ono se uglavnom koristi za pravljenje svinjske i goveđe pršute, jer su ti proizvodi najskuplji – kaže jedan od ovdašnjih pršutara. – Kupujemo to meso, jer se ovde po razumnoj ceni teško mogu nabaviti količine koje su nam potrebne, a postoji još švercerskih kanala koji nisu otkriveni.“. Pročita u drugim da su „među kupcima i neke velike klanice u Srbiji, ali i renomirane trgovine“. Pročita da krijumčareno meso putuje iz Južne Amerike mesecima do naših trpeza, usput se više puta odmrzne pa zamrzne, malčice trulne, ali to nije ništa, da se mrvica prokrijumčarenog pronađe i zapleni, ali ogromni ostatak takvog mesa završi u srpskim brendovima, pa na našim trpezama. Pročita i to da se „oduzeto meso uništava u kafileriji. Kako meso nije u potpunosti uništeno, dešavalo se, međutim, da ga pojedini šverceri uzimaju sa deponije“. Pa se čovek namah razveseli.
Normalno, za sve ružno što smo ikad pojeli ili ćemo odsad pojesti odgovorna je vlast. Odgovorna je što odavno nije kupila konopac ni platila TV prenos za tvorca divnog brendovanog metil-alhoholnog napitka od kojeg su kao miševi pocrkali toliki ljudi. Odgovorna je (koja god bila) što, u Srbiji u kojoj se meso ne proizvodi nego se u nju švercuju strvine, nije poslala direktora uprave za veterinu na praksu u neku zadrugu da malo pričuva stado. Odgovorna je što u radnjama katkad bude više mašinskog nego jestivog ulja, a nije dala stipendiju ministru trgovine da svrši kurs za prodavca eksera u gvožđari. Odgovorna je što, izgleda, iz vimena ovo malo preostalih srpskih krava cure jogurt i čokoladno mleko, a nije poslala ministra poljoprivrede da pomuze neku, da proveri je l’ to istina. Dodeljuje sajamske medalje i onim proizvođačima mesnog delikatesa koji su na policijskim merama, a ne zapita se otkud toliko duvan čvaraka, kad je u Srbiji svinja preostalo jedva za dva obora. Patriotski gaji bušnu administrativnu granicu, tamo gde treba da uvede trostruki karantin. Odgovorna je.
Ali, dobre moje i dobri moji, ako ćemo sebe da peremo upiranjem prsta u državu, vlast i ministre, gorećemo u paklu. Ne može vlast biti bolja od nas, koji smo u trci za neradnim profitom odavno zapišali oči i zasrali sopstveni obraz.
Sve je počelo kad smo prvi put ulili malčice vode u mleko jer su krave bujne. Pa smo stavili malo gustina u kajmak, da ubijemo holesterol. Onda je na red došla zozovača. Sad smo, eto, razvili nabavku južnoameričkih strvina uz bratsku pomoć Crnogoraca (a kojih drugih?), i zdušnu trgovačku podršku Albanaca s Kosova (pa, kojih drugih?).
Ali, sami smo proizvođači svojih brendova! Brazilsko meso godinama dimi pola Zlatibora, a Srbija mljacka sa uživanjem. I šta je sledeće što ćemo, ako već nismo, od svoje ruke pojesti? Malo mlevene cigle u u leskovačkoj alevoj paprici, malo peska u vrbaskom šećeru ili malo gipsa u kikindskom brašnu?
A kakve veze lake ženske s početka priče imaju sa zlatiborskom pršutom i divčibarskim čvarcima? Nikakve. Hteo sam samo da kažem kako u Srbiji godinama one najpoštenije trguju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
