Pukovnik

I uopšte nisam nameravao da opserviram „pravedno izginuće“ Moamera u „natčovečanskoj borbi protiv svetskog imperijalizma“. To nisu moja posla.

Dugo već pamtim, a dotični me pukovnik nikad nije posebno impresionirao. Naprotiv, vazda mi je ličio na klovna. I kad je dolazio da celiva papuču Brozu, nakinđuren ko vlaška nevesta, i kad je 1989. sablažnjavao Beograd i ostatak Juge razapinjanjem čerge preko puta Hajata, i kad je zavlačio bratsku jezičinu u usta jednom našem „pukovniku“ koji je išao njemu da celiva papuču (ko u Srbiji još pamti dičnog pukovnika savezne države Zorana L. (54), „takoreči“ iz Beograda?). I kad je onomad usred Sahare na onolikoj vrućinčini, poput Sai Babe, hipnotisao našeg sadašnjeg pukovnika i ostali srpski „generalitet“. I sada – na kraju, kad iz neke jazbine, u koju se štekovao kao miš, poziva Libijce da izginu do poslednjeg za njegove babe zdravlje.

O ličnosti pukovnika ekstravagantnih kostima, ekscentričnih manira i (biće) mlatnute pameti i o njegovom višedecenijskom druženju s političarima u Jugoslaviji (i sukcesorima) neću ni sada da raspredam. Glede prvog, pukovnik se za četiri banke godina pukovništva lepo nauživao. Red je da malo i drugi uživaju. Glede drugog, one izlive nežnosti shvatam kao nešto korisno za nas. Osim toga, s njim su se „‘vatali“ i Sarkozi i Berluskoni, pa čak i neki dekan s Harvarda. Zelembaći su čudo. Naročito ako se kote i množe. Sad, šta je od sve te „vajdice“ došlo do mučenog srpskog naroda, Boga pitaj. Ali, eto.

Sudbina pukovnika mi je (sad, na njegovom zalasku) zanimljiva isključivo kao pojava. S posebnim osvrtom na staru dobru srpsku poslovicu „Il’ pukovnik, il’ pokojnik!“. Koja kao orden krasi one beskrajno ambiciozne „to“, što im je količina ambicije obrnuto srazmerna težini sive mase mozga i direktno proporcionalna sveobuhvatnosti njihovog nikogovićstva. Koji po pravilu „najbolje“ vole čin potpukovnika. Ona ogledalno pokazuje naum tog „to“ da zgazi sve što mu padne pod nogu (čak i sebe – ako poklekne) samo da bi uzeo to što mu ne pripada. I da potom ne izlazi iz zadnjice pukovnika sve dok u njoj ne postane hladno. A da onda otud samo prhne kao nedužni vrabac i spusti se direktno na granu „sveopšte borbe za slobodu i demokratiju“.

Šta sam „u stvarima“ hteo da kažem? Milog pukovnika je porazio NATO, u mišju rupu ga je saterala besna fukara (kojoj neko brže-bolje nadene ime „narod“), ali su ga načisto upropastili njegovi potpukovnici – ministri, generali, vrhovne sudije, ambasadori… kojima je pukovnik decenijama pukovnički širokogrudo darivao pristojnu pogaču. Likovi koji su godinama onoliko ljubili u dupe njega, cirkuzanta, završavajući svoje šibicarske poslove, i koji sad (vašljivo prevarivši fukaru i stavši joj na čelo) ovoliko glume kako su mu oduvek bili protivnici.

Kakva je pukovnička istorija u Srba? Ne idimo dalje. Počnimo od Draže. On, potpukovnik Kalabić i crna srpska zemlja (pitaj Boga gde) znaju istinu o njegovom nesrećnom pukovništvu. Setimo se potom pukovnikovanja Slobodana Penezića Krcuna, ražalovanog pukovnika Nikezića, pa hudu sreću pukovnika Ivana Stambolića. Naravno, nikad nećemo zaboraviti pukovnika nad pukovnicima Slobu Miloševića, koga potpukovnici neprestano dostojno oplakuju. O hodu pukovnika Đinđića još svedoče rupe u vratima Nemanjine 11, a u memoarima nekog od njegovih potpukovnika jednom će se čitati ko je te rupe napravio. Pukovnik Vojislav K. (67), iz Beograda, je snagom talenta svojih potpukovnika prvo preveden u rezervu pa onda, usled kontuzije, hitno invalidski penzionisan. Pukovnik Vojislav Š. (57) godinama je već u Hagu, na prvoj liniji fronta, u činu vojvode… A potpukovnici svih rodova i službi – ni broja im se ne zna. Sjaj njihovih epoleta pojede načisto vid narodu.

I posle se meni spočitava što nisam pisao o efemernoj sudbini Moamera, genijalnog pisca nadaleko čuvene „Zelene knjige“, od Boga nadarenog filozofa, koji je mudro tvrdio „Čovek je čovek, a žena je – žena. Čovek i žena nisu isto!“ a potpukovnici se oduševljavali time.

Nije džaba drug Tito odmah preskočio pukovnički čin i postao maršal.

Moj pukovniče!