Za mesec dana navršiće se osamnaest godina od osnivanja Haškog suda za ratne zločine u bivšoj SFRJ. Za tih osamnaest godina pogubio sam dosta prijatelja, tvrdoglavo ponavljajući da je osnivanje međunarodnog tribunala za raspravljanje parnica iz „Balkanske krčme“za nas (Srbe), kao stranu u sporu, i korisno i nužno. Ne mogu da se ne pohvalim: često sam od raznih sunarodnika bio čašćavan širokom lepezom „divnih“ epiteta, priličan je spisak onih koji su toga radi prestali čak i da mi se javljaju, za neke sam ostao zauvečni „Juda Iskariotski“, nevredan ni njihovog prezira. Nije mi baš uvek bilo najugodnije. Mnogu sam tvrdu knedlu propustio kroz gušu, bilo je dana kad sam i sam bio u dilemi, ne preterujem li u lakoverju… Tek, o punoletstvu Haškog suda, mogu malo da oda’nem. Izgleda da nisam potpuno promašio „ideju“.
Ako treba da se izjasnim jesam li fan te „univerzalne“ institucije, odmah da kažem – nisam. Nije ona mnogo bolja od mnogih drugih „sigurnih kuća“ nadnacionalne birokratije, gde se lepo zarađuje na tuđim problemima i mukama. Na momente sam bivao i uvređen što su belosvetski juristički činovnici poželeli da kale svoje pravne veštine baš na Ruandi i nama (mislim na sve zavađene balkanske nacije). Nije bilo nimalo prijatno videti neke punjene patane u togama, uverene da su posrkali sve svetsko znanje, dok tupavo verglaju kako je Draža Mihajlović kum Paveliću, kako su njih dvojica u zločinačkom dosluhu s Pekom Dapčevićem i Perom Zlatarom napravili Ćosića koji je formirao Handžar diviziju, odredivši joj za komandanta Miloševića, da sa njom kolje Muslimane po Splitu, Kumrovcu i Konavlima. Nije čovek mogao da se u zlu ne nasmeje, kad vidi kako tužioci i sudije muku muče s jugo-toponimima, kako im ne uspeva da ni iz petog pokušaja izgovore „Čajniče“, kako ne razlikuju Banja Luku, luku Ploče i Luku Karadžića. Hrpa nategnutih optužnica, defile lažnih (zaštićenih i nezaštićenih) svedoka, kamara neargumentovanih obrazloženja, klimavih pravnih kvalifikacija, šućmurastih dokaza, paučinastog činjeničnog stanja, veselih nagodbi… Često je čovek svoje objektivne oči posmatrača morao izbečiti zbog kazni iz presuda, kojima su na „pristojne“ godine robije osuđivani gotovo po pravilu Srbi. Eto, to je, između ostalog, bio „Aški sud“ u hodu ka svom punoletstvu.
Da ne grešim dušu. Bilo je (retkih) dana kad bi me otud, iz Haga, po neki aber obradovao. Na primer, onaj o presudi Blaškiću i društvu. Ali ne zbog savezničke tarapane između Hrvata i Muslimana u srednjoj Bosni, u kojoj su spepeljeni Ahmići, nego zbog činjenice da, eto, u njoj (hvala Bogu) nisu učestvovali mučeni Srbi. Ili, potvrda baš iz te kuće pravde da je Stari most u Mostaru srušio general HVO Slobodan Praljak (Hrvat, slučajno vlasnik srpskog imena). Opet, ni zbog čega drugog osim zbog činjenice da to kulturno dobro na listi UNESCO nije strovaljeno u Neretvu pod naletom srpskog besa.
Uplašene, malokrvne nade da u glomaznoj sudećoj i saradničkoj administraciji Tribunala ima dovoljan broj onih koji imaju dovoljno profesionalne hrabrosti i ljudske časti da, uz mnoge (kristalno nesumnjive) politički paušalne osude ratnih dejstvovanja Srba, decenijama predstavljanih kao Ali-babinih četrdeset razbojnika, prozbore i neku istinicu u korist našeg mučeništva, morale su početi da se ostvaruju. Neka je vest o „žutoj kući“ došla od „penzionisane“ tužiteljke Del Ponte – došla je. Neka smo osamnaest godina čekali na otkrivanje i frankenštajn-komponente hrvatske „legitimne“ borbe za ostvarenje „tisućljetnjeg sna“ – etničkog čišćenja Srba u Krajini. Dočekali smo. Presuda generalima Gotovini i Markaču, koja prvi put na jasan način kaže da ne može biti legitimno ni legalno da hrvatska država u sedmici dana onako sistematski „očisti sebe“ od preko 250.000 svojih žitelja (makar i „pobunjenih“), došla je kao melem na ranu nama, već podvojenim ličnostima od tvrdnji da smo heroji i mučenici i sumnji da smo parije. Ako je to došlo na red, ako je došla na red istina o pobijenoj dvanaestočlanoj „pobunjeničkoj postrojbi“ Srba – nepokretnih invalida u Dvoru na Uni, doći će na red i istina o Kravici i Bratuncu, o sarajevskim Kazanima. Pa, žrtve među žrtve, imenom i prezimenom, a zločince među zločince. Bez obzira na naciju i veru. Sve u cilju istine i pravde i u svrhu pomirenja.
Strpljenje da će sudska i administrativna mašinerija Haškog suda, kad poobavlja političke naloge koje joj je valjalo obaviti, na kraju početi da radi i ono rad’ čega je prikupljena – da se bavi pravom i pravdom, valjda je počelo da se isplati. Samo bez euforije i likovanja, Srbi! Strpljivo i saradljivo.
Jer, eto, baš zbog činjenice da će se (radi održanja sebe) taj „sud“ jednom morati transformisati u sud, Haški tribunal je nama i koristan i nužan. Mnoge će nam on poslove na međunarodnom planu obaviti. Mnoge ćemo mi koristi od tog suda videti, kojih sada ni ne možemo biti svesni. Jer za pravdu (naročito onu, međunarodnu, koja gotovo da ne postoji), ovakvi smeteni i nehajni kakvi jesmo, sami se ne možemo izboriti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
