Skela

Javna kuknjava poslediplomaca na mogućnost „da neće biti doktori nauka“ zbog neimanja novca da upišu novu godinu doktorskih studija objektivnom oku i uhu mora se učiniti skroz sebičnom i trivijalnom. I to, baš sad kad smo u rebalansu, kada nas MMF vuče za uši, kada smo upregli sve nacionalne snage po koridorima i putnim pravcima, mostovima i prugama, kulama i gradovima. I kad, pride, renoviramo Narodnu skupštinu. Da se ne brukamo pred svetom kad nam dođe u pohode.

U tom renoviranju samo za građevinske skele kojima je Zdanje oklopljeno Otadžbina dnevno izdvaja 700 evra, što konačni ceh povećava za (izračunali novinari) celih 187.000 evra. Prevedeno u cenu akademske godine na arhitekturi, za 62 akademske godine. Prevedeno u doktore arhitekture, za dvadeset doktora nauka.

Sve je lepo objašnjeno. Radovi se, istina, nisu četiri meseca izvodili iz raznih razloga. Dolazile delegacije, radili poslanici, smetalo saobraćaju, bajkerima, smetalo Guči i Exitu, smetalo Paradi, buka smetala penzionerima u Kosovskoj i poštarima u Takovskoj. A skele se ne mogu čas skidati, čas kačiti, jer košta. A Otadžbina obzirna. I čuvarna, brate. Uvek izmeri da ne bude veća dara nego mera. Izeš dvajes’ doktoranata. Ako su talentovani, mogu se snaći i sami. Ene ga Kragujevac gde je. A i ne mora svako da bude doktor nauka. I to baš arhitekture. Malo li je Crnotravaca. Što ne znači da Otadžbina neće iznaći rešenje. Ona uvek kao majka bdi. Mi? Saglasni.

Jedino nije Velja Ilić. Misli da može bolje. Zato je, graditeljski setno nasmejan, najavio povratak. U infrastrukturu. Da dogradi započeto i započne što nije stigao. Vunderkindi u besparici, renoviranje kuće ispred koje „Igrali se konji vrani“ i Veljine vizije – sve na gomili u istom danu. Plus hroničan umor. Dovoljno za živopisan san. Koji naleže na mene i bi upravo ovakav.

Kao i jeste Beograd, a kao i nije. Kao i jeste Srbija, a kao i nije. Kao i jesmo mi, a kao i nismo. Dokle oko seže, svud buldožeri, bageri, dizalice, mešalice, pumpe, bušilice. Svet se dig’o na mobu. Gradimo. Šta? Sve. U centru tog nesagledivo ogromnog gradilišta, gde je poodmaklo izgrađena najveća zgrada, kao što je i red, u masi graditelja – menadžment. Užurban. Daje primer. Glavni majstor se polomi od truda. Osedeo od briga. Radno odeven. Plavi kombinezon, preko bele majice na bretele. Na glavi kapa majstorska, malo na’erena. U džepovima na grudima šrafciger, šilo, građevinski metar. U levom džepu čekić, u zadnjem desnom tesla. Za desno uvo zadenut plajvaz. Čita planove, izdaje naloge, trči, pomaže, gde treba da se pridigne džak cementa nekom na leđa – diže. Levo, čiča u najpoštovanijim godinama, sa šeširom od novina i viskom u rukama ide i meri tlo. Obeležava čvorove podzemnih voda. Da se ne prevarimo i tu nešto naopako počnemo. Zbog uroka, kostobolje i tahikardije. Malo iza, tma mešalica. Njima rukovodi buca, nasmejan, a brižan. Za trećom mešalicom od njega čovek, stamen, sed, tršav, dobro za’vata lopatom i ubacuje u bubanj. Ravnomerno. Apotekarski. Koliko treba cementa, koliko šodera, koliko vode. Tik pored zadnje mešalice delija, bez nekog posebnog zadatka, energično se pri’vatio bušilice, sav se trese. Očas posla rupa do rupe. Krupni, grlati čiča, odeven sportski a radno, promukao od nadvikivanja s radnicima, nadzire. Zahteva, požuruje. I pripomaže. Ljut na nekog momka koji nosi letvu tamo – ‘amo. „Na prokop, žućo!“ – viče mu – „Ne, na most!“. Čovek, ogroman, gologlav, upravo izašao iz kipera. Zadovoljno trlja ruke. Istresao šoder baš gde treba. Daleko iza, skroz u ćošku gradilišta, baja, prilično otežao, ogromnom varjačom meša gulaš za graditelje. Pravi ga od svojih novaca. Solidaran. Posao odmiče, zgrada juri nebu pod oblake, sva u skelama. Gotova skoro do krova. Al’ malčice u jednu stranu, kao pripita. I gradilište već kao da je Piza, a kao i da nije. Mi, svi stali pa se čudimo. Kad odnekud dreknu neko nalik Velji „Mnogo, bre, kriva mamicu joj j.. ! I koji će vam k… tolike skele! Vi, bre, niste normalni! Sad ću da vam pokažem kako se gradi!“

Tu se prenuh iz sna sav u znoju.