Bogoljub Arsenijević, ikonopisac, neumorni borac za pravdu, slobodan je! Oslobođen je sudskog gonjenja u munjevitoj zajedničkoj akciji srpske javnosti, Ministarstva pravde i predsednika. Time je, dvesta dvajes’ godina posle Francuske buržoaske revolucije, Srbija učvrstila temelje slobode – prvog sna davnih revolucionara. A deset godina posle Petooktobarske revolucije natrljala nos sopstvenoj policiji i pravosuđu, što su samo radili svoj posao. Tako je, slaže se srbijanska čaršija, zadovoljena pravda, čime je, na njenu radost, ostvaren još jedan san francuskih revolucionara.
Može li se, pak, u ovom, bez sumnje, krajnje dobronamernom potezu demokratskih vlasti prepoznati težnja ka jednakosti (ljudi pred zakonom), kao još jednom vapaju francuskih revolucionara?
Srpska demokratska javnost (kom udruženju bi autor ovih redova da plaća članarinu) jeste se sladostrasno obradovala puštanju Makija iz apsa, ne stižući da razabere kako je reč o jednom, po vladavinu prava u Srbiji, neugodnom previdu naših vlasti.
Budimo jasni! Revolucionar B. A. Maki nije uhapšen i spakovan u buvaru na izdržavanje robije nakon izrečene presude – kriv je što je onomad (pre jedanaest godina), predvodeći istomišljenike, pokušao od slobista da preotme valjevsku opštinu. Da mu je kojim slučajem presuđeno što je rušio Miloševića, a da demokratske vlasti na takav rasplet nisu reagovale, morala je ustati srbijanska kuka i motika da ga odbrani.
Jok, more. On je priveden pred sud čijim pozivima se nije odazivao. Iako dobro zna da poziv na sud (od koga Srbi očekuju značajno ažuriranje postupaka) nije isto što i poziv u bioskop, gde niko ne mora da ide ako nije sklon filmskoj umetnosti. Na stranu moguća besmislenost optužbi kojima je taj čovek bio izložen. Poziv na sud je poziv pred državu. Koju ili poštuješ ili ne poštuješ. Ako je ne poštuješ, država će naći načina da je propoštuješ. Privođenja i služe da se tamo gde je mesto raspravi nečija nevinost.
Revolucionar Bogoljub, pak, jasno i glasno nije prihvatio da mu sudi srpski sud (stavši uz bok revolucionaru Brozu). On je revolucionarno bezobrazno pokazao koliko ga zabole za državu za čiji se boljitak, jelte, onomad borio. Te mu je, uz sve poštovanje prema njegovom dejstvovanju za deslobizaciju Srbije, talentu za pravdu i brojnim revolucionarnim zaslugama, trebalo namaći bukagije, sprovesti ga u sud, okončati suđenje i doneti presudu. Makar sve vreme štrajkovao glađu.
Vlast je učinila suprotno. Okončanjem slučaja „Maki“ na ovakav način predsednik je (upotrebivši, ruku na srce, pripadajuća mu ustavna ovlašćenja), uz asistenciju Ministarstva pravde i svesrdnu podršku demokratske javnosti, postigao autogol. Jer je tim, sa aspekta sloboda i prava više nego korektnim gestom, brzopleto uspostavljen presedan na kojem može nići revolucionarna pravda. Pravda, čija je glavna odlika pozivanje na zasluge „za našu stvar“ i koju, kad dođe stani-pani, može da prizove svako od dvesta hiljada petooktobaraca ako ikada dospe pred sud, a ne ide mu se. Prvoboračka pravda koja, s obzirom na naš mentalitet, može dobiti krov pre bilo koje zgrade na poligonima kasarne „4. juli“.
Osim što deluje kao apsent na teturajuće korake reformisanog pravosuđa, upisivanje tog presedana među naša dostignuća na evropskom putu značajno obogaćuje pravopis. Reč „jednakost“ dospela je u grupu reči koje se u srbijanskoj varijanti srpskog jezika završavaju nepostojanim „t“. Kao na primer: sves’, pravednos’, ljudskos’, mudros’, razboritos’, hrabros’, pristojnos’, zakonitos’… Reči koje u Srbiji još od ‘romog Vuka imaju značenje „mož’ da bidne a ne mora da znači“.
A možda pomilovanje B. A. Makija nije omaška vlasti. Možda je češnjejši, sa svoje pristojnosti (s postojanim „t“), samo darovao milost jednom buntovniku. U zemlji, gde zastari sudski postupak protiv Marka Miloševića koji je vitlao motornom testerom po centru jednog grada. Tu, gde se pet i po godina čeka na pravdu za maloletne huligane koji su u dvorištu škole na smrt prebili gimnazijalca Nikolu Kovačevića. Ovde, gde će novinar Milan Pantić pre vaskrsnuti nego što će se naći njegove ubice. Gde se tako galantno potroši milionče dolara za otkup jednog snagatora. Kod nas, gde je sve započeto a ništa dovršeno. Gde su kola toliko otišla niza stranu da i mortus pijani Miodrag Žikić može, uz pomoć suda, na ime duševnih patnji od ozbiljne televizije da naplati 340.000 rsd (oko 300 boca viskija). Možda se i ne može drugačije u Srbiji kad si predsednik a pristojan si.
* * *
Sočinitelju ovog pisma neka se ne zameri što ne učestvuje u jektenijima za zdravlje Prepodobnog Velikomučenika Makija Mirotočivog. On bi da ćuti. Makar jedan minut. Za večnuju pamjat gospođe Dragane Milojević Srdić, koje više nema. A koja je tako ponosno prkosila Slobinim vodenim topovima. I klonila se revolucionarne pravde.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
