Slobodan i pravda

Prvi Slobodan među nama (pre njega niko od Srbalja nije nosio tako viteško ime), sin ekonomiste i liberalnog političara Vladimira (koji je drugom detetu, kćerki, dao ime Pravda), rođen van Srbije (Novi Sad, Austrougarska, 3. decembar 1869) i umro van Srbije (London, Velika Britanija, 12. decembar 1958) znameniti je srpski teoretičar javnog prava, istoričar i književnik. Bio je profesor i dekan Pravnog fakulteta i rektor Univerziteta u Beogradu, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Čovek neosporne ogromne intelektualne snage, pred početak Drugog svetskog rata (u poznom dobu) bacio je sebe u vrtloge i vrleti političkog delovanja među Srbima, kao predsednik Srpskog kulturnog kluba (prilično neuspešne parapolitičke organizacije srpskih intelektualaca) od 1937. do 1941, pa kao učesnik dvadesetsedmomartovskog prevrata i potpredsednik pučističke vlade, i na kraju kao potpredsednik, pa predsednik Jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu (do kraja juna 1943). Taj politički angažman (za sebe je jednom prilikom kazao da je bio najgori predsednik najgore vlade na svetu) uzrok je njegovog posleratnog progona i okončanja života daleko od Otadžbine. Umro je u izgnanstvu kao apatrid, osuđen od novih vlasti u zemlji na dvadeset godina strogog zatvora, konfiskaciju celokupne imovine, gubitak građanskih prava i oduzimanje državljanstva. Tek 1990. prvi put posle rata štampana su mu sabrana dela u Srbiji, a pred sudom svoje zemlje rehabilitovan je 2007. godine. Koju godinu ranije Srbi su mu oktroisali nezvaničnu rehabilitaciju, stavljajući mu lik na najveću srpsku (u platnom prometu ne tako čestu) novčanicu.

Danas, 70 godina nakon odlaska ovog čoveka iz Srbije i 53 godine nakon njegovog napuštanja životne scene, pred konačno smirenje zemnih mu ostataka pod zemljom Otadžbine, medijskom beatifikacijom profesora Jovanovića intelektualni krugovi u Srbiji, uz sasluženje aktuelne vlasti, rekoh već, još jednom će pokazati koliko smo u odnosu prema samima sebi nedovoljno stasala nacija. Jer, ovo je ko zna koji slučaj u Srbiji da, u rasponu od potpunog ljudskog poništavanja neke istorijske ličnosti do njegove potpune glorifikacije i beatifikacije, pokolenja pokazuju genetski nedostatak dara da posmatraju posebno čoveka, a posebno njegovo delo.

Ono što je Slobodan Jovanović učinio kao pravnik, istoričar, književnik i književni kritičar, običan smrtnik koji piše o njemu ne samo da nema nikakvo uporište da ospori, nego nema ni neki poseban oslonac da hvali. Jer, stvaralački opus ovog velikana običnom umu današnjeg Srbina (uz mali broj izuzetaka) toliko je nesamerljiv da bi svaka hvala upućena Slobodanu bila razmetljivo pokazivanje svog nepotpunog obrazovanja. Ono što je profesor učinio svojim političkim delovanjem i te kako je podložno oceni ne samo suda pobednika, koji je još 1946. rekao šta je imao, ne i suda rehabilitacije, već, značajnije, suda istorije, koji mora ostati neumoljivo pravedan.

I šta kaže mila majčica istorija? Slobodan Jovanović je svojim prisustvom 27. marta 1941. dao potpun legitimitet ne samo nelegalnoj, već i nelegitimnoj pučističkoj vladi generala Simovića, u čijem kabinetu su okosnicu činili rezidenti engleske tajne službe i verni čuvari britanskog na račun srpskog interesa. On je potom sam izabrao da ode iz zemlje (ko kaže da nije mogao ostati?) i, neka trenutna zvanična nacionalna politika oprosti, ostavio svoj narod na cedilu. (Da je moglo drugačije, pokazuje primer profesora Đorđa Tasića, koji nije bio tako politički eksponiran, a jeste bio veliki protivnik fašizma, što je platio glavom.) Na posletku, profesor se, gazeći svoje naučničke principe, aktivno uključio u besmisleni građanski rat, koji se vodio u razorenoj zemlji. Raspored zvezda je opredelio da bude na strani poraženih. Te sve što ga je kasnije stiglo valja pripisati njegovoj poziciji među poraženima u građanskom ratu, koji je po prirodi krajnje surov.

Činjenica da je profesor Jovanović pedeset i tri godine počivao pod tuđom zemljom uopšte nije onespokojavajuća istorijska pogreška srpskog naroda. Vreme, ipak sve dovede u red. Pedeset sedam godina bilo je potrebno da Dučić mrtav legne u svom Trebinju, šezdeset osam trebalo je Crnogorcima da u Cetinje vrate kralja Nikolu. Trideset tri godine moralo je proći da kosti Vuka Karadžića iz Beča stignu u Beograd, iako on mučenik ni u kakvom građanskom ratu nije učestvovao…

Prenos posmrtnih ostataka profesora Jovanovića valja obaviti u miru, bez pompe, novinarske znatiželje, slikanja uz kovčeg radi poliranja sopstvenih biografija. Sa samo jednom vešću: „Sahranismo ga.“ Jer nije u sahrani poenta. Poenta je u pitanju: Jelte, braćo i sestre Srbi, šta vam je prethodnih sedamdeset godina smetalo da čitate knjige Slobodana Jovanovića, da iz njih učite? Ništa sem vaše nedorečene pameti.