Slobodna reč

Narod smo rečit. A pun mržnje prema oštroumnom govoru. Zaljubljen u mucavce i bajke. Endemska gluvoća za argument suprotne strane pod rukom sa sumanutom logorejom koja nas ne napušta, jak su argument za osnovne zakone srpskog govorništva: „Što više reči, to manje smisla.“ i „Što više aplauza za kazanu britku reč, to čvršća ruka koja će govorniku slomiti vrat.“ Pritom, potpuno je pogrešno kastriranje slobodne reči razumeti kao posledicu vladavine komunista. Ono je isključivo čedo našeg mentaliteta.

Od 2000. godine reč u Srbiji je slobodna. I obeščašćena. A u pogledu kvaliteta i svrsishodnosti, od samih govornika (i njihovih učitelja) verolomno ostavljena na cedilu. Kao i u ostalim sferama javnog delovanja, prešli smo iz govorničkog herojskog doba, u kojem je suprotstavljanje rečju bilo pitanje intelektualne časti, u epohu govorničke buvlje pijace, u kojoj je javni nastup artikl. Reč se „za potrebe tržišta“ pretvara u moćno sredstvo udvaranja (publici, žiriju, poslodavcu, partiji, glavnom slušaocu, ma ko on bio…) i ostaje samo neophodna CV preporuka. Siguran poslovni štek. Iako je, kao takva, roba sa greškom, njome se sve bolje trguje. Jer je odličan amalgam za plombiranje nedemokratske vlasti u demokratskom društvenom miljeu. Zato je sve više govorničkih takmičenja, raste broj govorničkih škola, a učitelji govorništva (često amišni samozvanci bez retorske biografije) niču kao pečurke po kiši.

Da je u Srbiji đavo u velikoj meri odneo slobodnu reč, dokaz je nedavno održano takmičenje govornika na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Takmičenje ne bilo kakvo, na mestu ne bilo kom. „Žuta kuća“ je uzidana u zgradu srpske države. Prosvetiteljskom tradicijom izborila je sebi visoko i vrlo respektabilno mesto ne samo u nauci i obrazovanju Srbije. Na tom fakultetu sedamdesetih godina prošlog veka (dok ih vlast nije ugasila) održavane su govorničke smotre. Čuvena „petica“ bila je Dom dobrog govora. Na njemu je 1993, u najcrnje doba Miloševićevog režima, „kad mu vreme nije“, obnovljeno nadmetanje u slobodnoj i smislenoj reči. Bio je to veliki gest građanske hrabrosti i profesora koji su takmičenje organizovali i studenata koji su u njemu učestvovali. Do pada Miloševića Fakultet je ostao Dom govorničke časti, a njegova besednička škola i danas je škola „broj jedan“ u Srbiji.

O osamnaestom rođendanu obnovljenog takmičenja, uprkos besprekornoj organizaciji nadmetanja, uprkos žestokom talentu dvotrećinske većine takmičara i snazi izgovorene reči koja se ne može umanjiti, ma i ovlašni poznavalac govorničkih prilika u Srbiji morao je primetiti neke onespokojavajuće detalje.

Snagom talenta, govornici su gađali isključivo emocije publike. Vešto baratajući patosom, upotrebljavajući vrlo retko sredstva govorničke argumentacije, potcenili su razum auditorijuma, već na svom govorničkom početku prigrlivši formu a odbacivši suštinu. To nije dobro.

Žedni uspeha, naravno, okupirani potrebom da se što više dopadnu slušalaštvu (kao najvećim, ako ne i jedinim motivom), umesto da stupe u dijalog (zašto ne i u polemiku?) sa njim, mladi retori su se lomatali po lavirintu želje da pogode šta publikum voli da čuje, pošavši putem demagoške reči. To udvaranje publici još je manje dobro. U svojim slovima uglavnom nisu poštovali aristotelovsko pravilo da govornik govori u svoje ime, snagom govorničkog morala, za račun istine i pravde, već su gotovo uniformno nastupili kao predstavnici nekoga ili nečega (firme, političke opcije, pola, nacije…). Trčeći za efektnošću, između svojih retorskih bravura zaturili su negde etičnost. To tek nije dobro.

Dakle, mladi talenti, više nesvesno nego svesno, promovišući sa velikim uspehom „kako?“ na račun „šta?“, dali su svoj mali doprinos srozavanju slobodne reči u Srbiji. Malo veći doprinos toj „stvari“ je doprinos njihovih učitelja. Onih istaknutih stručnjaka koji se, na krilima besprekornog govorničkog znanja i umenja, radi očuvanja sopstvene superiornosti, polako udaljavaju od istine i udaraju temelje moćnoj, sofističkoj školi nagovaranja, koja demokratskoj Srbiji nikako nije potrebna. Na posletku, nemerljiv doprinos istoj „stvari“ dao je i tamošnji auditorijum za koji se nikako ne može reći da je neuk, neopredeljen i nezainteresovan. Naprotiv. On je vrlo obrazovan, a svakom svojom reakcijom pokazao je da je tragično opredeljen i silno zainteresovan za pobedu svog favorita. Bez obzira na argumente Što više nije samo govorništvo. Već i politika. Ili samo politika. Bez govorništva.

Pa, ako je tako na Pravnom, kako je drugde? Gde se još belodanije ukazuje istina da smo najpre sopstvenim rečima zagadili politiku, a sada puštamo da nam politika zagadi reči.