Talambasanje

Okliznuću se, znam. Valja mi o ovoj krajnje ozbiljnoj i opširnoj temi prozboriti u „do pet hiljada karaktera“ i ne biti ni smušen ni pretenciozan, a reći sve što treba.

Kraljevina Jugoslavija, puč za račun Engleza, aprilski slom kraljevske vojske, „zapaljenje“ kralja u Englesku, trinaesti maj, Čiča, inženjer Slavko Babić, sedmi jul, „sprem’te se, sprem’te“, „padaj, silo i nepravdo“, pata karta u Struganiku, četvorogodišnje vijanje po šumama i gorama od „nasred gore Romanije“ do „na planini na Jelici“, u očima motorne snage zaglibljene Srbije su i-haj davne i skroz efemerne teme. Da l’ ima među dokonim tridesetogodišnjacima, prinudnim gledačima „Farme“, nekoliko zamlata koje bi taj deo srpske povesti spoznavale iz preovlađujuće zaglupljujućih nacionalistorijskih naslova? Dobar stojim – nema! Setimo li se skore amputacije dela države, glasnog jogunjenja jednog verskog telala u drugom delu države, novih i novih prepona u atletskoj disciplini zvanoj EU, neefikasnih berzi rada, nestašice zejtina i mleka (kao u dobra stara vremena Milke Planinc i Branka Mikulića – a ko behu oni?), onda tek nema!

Ama, propričalo se opet o Čiči i pošteno je da se i sa ovog mesta kaže koja. Jer ima se prilika a stav, najavljeno, nije preovlađujući. I možda može da upozori.

Prilični sam abolicionista (iako ne po svaku cenu), no u ovom „to be or not to be“ pitanju ne bih da se izjasnim ni za ni protiv. Za decidiran stav treba baratati sa kao suza čistim činjenicama. Nad „pravdom za Dražu“, međutim, magla nikako da se digne. Zato je jedino što mogu, da postavim pitanje „čemu?!“.

U Srbiji su postojala dva pokreta otpora nacističkoj okupaciji. U oba pokreta su odlazili Srbi, pretežno časne patriote, da oteraju tuđina iz zemlje. To je istina taman tolika kolika je i ona da su se dva pokreta otpora, vođena na vlast alavim ljudima, žešće tukla između sebe nego sa okupatorom. Te je belodano da je i jednima i drugima okupacija došla kao kec na deset za krajnje surovu međusobnu igru smrti radi vlasti. Igru u kojoj nije bitno ko ju je započeo jer su je vođstva obe strane „stras’ božji“ želela. I u kojoj su i Draža (Divci, novembar 1941. itd) i Tito (Zagreb, mart 1943. itd) tražili i dobijali „pomoć prijatelja“ Nemaca i Italijana. Na tim perverznim terazijama smrti morao je doći „trenutak“ kad jezičak izdaje pretegne na jednu stranu. A moglo je biti i obratno (komunisti su, zar ne, bili prijatelji sa Nemcima do napada na SSSR). Sa istim nacionalno katastrofalnim rezultatom. Koji se povodom zahteva za rehabilitaciju Draže (tj. Ravnogorskog pokreta) ne sme ne reći. U „trenutku“ o kome je reč razlio se život gotovo milion nedužnih Srba i Srpkinja, ugašenih u kreču Šumarica, zaboravljenih u Lisičjem potoku, opranih preklanih vratova u Moravi, Drini i Ibru… U tom „trenutku“ je udavljena duša ove nacije.

Čemu, dakle, epileptični napadi za rehabilitacijom Draže i Ravnogorskog pokreta, osim isticanju kandidature za ravnogorskog Branka Petranovića ili Venceslava Glišića? I čemu sladostrasno talambasanje o slobodarstvu Titovog komunističkog pokreta osim da stogodišnji nosioci spomenice izađu na izbore? I na osnovu čega i jedno i drugo?

Ne treba nam rehabilitacija Ravnogorskog pokreta. Mnogo je skupa. I ne trebaju nam ode za Titov pokret. One su tek skupe. Smeju se i moraju se rehabilitovati samo ravnogorci, pojedinačno, imenom i prezimenom, časno, svaki po zasluzi. Ali se moraju i oduzeti bestidne nezaslužene privilegije nekim partizanima. Opet, pošteno, imenom i prezimenom, svakom po zasluzi. Tako će nastupiti početak umira.

I ne treba, ljudi, ćoravog posla, započetog taman u nevreme, nikako da se ostavljamo zbog „paralela sa Hrvatima“. Tu nema paralela. (Hrvatski partizani nikad nisu prekinuli saradnju sa jezivim ustašama, na sreću hrvatskog naroda.) Niti da ne uvredimo komšije Muslimane. (Oni neka se prisete šuckora i Handžar divizije, pa neka ćute.) Ćorava posla moramo da batalimo sebe radi. Da, ako je ikako moguće, sami pritegnemo ovu rasklimanu kolibu. Jer, kao što reče jedan istaknuti ravnogorac (potonji svedok-saradnik komunističkih vlasti), „braćo Srbi, znam da vam je srce u Moskvi i znam da vam je pamet u Londonu, ali vam je zadnjica u Srbiji“. Nažalost. Ili na sreću.