Tarapana

Beograd je, mučenik, prošle nedelje u jednom danu, u isto vreme, bio i Zapad i Levant. Oboje na pogrešan način, na seir Sveta i na našu sramotu.

Dogodio se, najzad, gej-bal. Ali se tim povodom desilo i urnisanje Beograda. Zato valja prozboriti o junacima i jedne i druge epizode „Srbije u nastavcima“, ama samo sporadično, i u povodu nečeg drugog, kako i treba o epizodistima.

Iako članovi LGBT grupa ne bi bili manje to što jesu da nisu šetali centrom Beograda, mirno održavanje gej-parade potrebno je ovoj zemlji. Vreme je da u mučenoj Srbiji jedared svako ima pravo da sa sobom radi šta god mu je volja ako time ne ugrožava pravo ostalih da ne rade što ne žele i ako redovno plaća porez. Koliko se razabire, učesnici parade tokom svog hepeninga nisu nasrtali na sporadično strejt građanstvo koje su sretali od Slavije do Terazija, a porez, valjda, plaćaju. Drugo, vaskoliko građanstvo najzad se uverilo da parada nije izazvala smak sveta, niti je zbog nje Dunav potekao od Beograda ka Bezdanu. Treće, prosečnog zabrinutog građanina pokornog treba da obraduje malobrojnost paradera kojih, sa sve gostima, nije bilo nego hiljadu. S tim u vezi, sve i da je gro Srbije škrgutao zubima na „manifestaciju“ (kao što i jeste), gde je tu razlog za bejrutizaciju Beograda? Nema ga. Nipošto ga nema.

Zdrave, prave, okretne, snažne strejt junoše, svojim silovitim jurišom na šačicu LGBT populacije i prijatelja nasrnule su na prazno. Jer, kakav su protivnik patrijarhalnim sinovima mogli biti razdragani „dečaci i devojčice“ šetači, dok su radosno i sinhronizovano tresli svojim zadnjicama? Nikakav. I može li iko od ponosnih šetača ikako da ugrozi nekog patrijarhalnog sina, koji zna šta hoće, zaštitnički brine o svojoj devojci ili ženi koja ga voli, i diže mu se (da izvinite) ona stvar? Naravno da ne može.

Razbijači parade ponosa (ustvari, razbijači Beograda), među kojima ima (neodstupno tvrdim) mnogo, čak najviše, poštene a nepromišljene dece, nisu razmišljali o još nečemu. „Čistoti nacije“ (neka neko pametan objasni šta se pod njom podrazumeva) opasnost uopšte ne preti od deklarisanih gejova i lezbijki, koji samo traže svoje mesto pod zajedničkim suncem. Prava opasnost glede te „prirodne izopačenosti“ dolazi od onih koji su ugledni građani, viđeni u svom poslu i poštovani među ljudima, vrli očevi porodice, koji imaju divnu ženu i još divniju švalerku. Pa se iskradu od jedne, pa zbrišu od druge i … završe u strasnom zagrljaju prijatelja. (Isto važi i za žene.) Takvih zasigurno ima svuda, čak i među čuvarima vere (E, moj Pahomije!) i stegonošama borbe za „čistotu nacije“.

Je li, dakle, zbog gej-parade trebalo rušiti Beograd? Nije nipošto.

Momcima što tako hitro bacaju kamenje i vešto barataju motkama neko normalan treba da objasni kako neće biti veće patriote posle rušenja centra jedine prestonice koju imamo, niti veći srpski junaci posle šorke sa policijom – svojim vršnjacima, poznanicima, prijateljima, braćom, možda. Treba neko da im kaže kako je najdelotvornije da potroše svoju divnu neponovljivu energiju i snagu mladosti na strasno vođenje ljubavi sa ženom. Da im neko normalan kaže da njihovog prava na bunt ne može biti bez prava drugih da i oni budu to što jesu. Da ti mrsomudi što im sada pokazuju prstom na „pedere i lezbijke“ koje treba loviti mogu sutra i na njih same da pokažu kao na žrtve nečijeg lova. Ama ko je taj normalan?

Tu dolazimo do trećih. Onih najkrivljih za sve. Koji su odavno prestali da leče uzroke. Koji više ne leče ni posledice nego ih (ljubeći se u sopstveni polni organ zbog sreće što događaji potvrđuju njihovu reč proročku) koriste za trenutne sopstvene sitne ćarove. Koji, zbog opijenosti sjajem lične nedostižne veličine, zaboravljaju da su profesori, lekari, pravnici, ekonomisti, inženjeri, politikolozi… da su ljudi. I koji (izuzev nekoliko časnih izuzetaka), u takvom stanju, ne vide dalje od svog nosa. Ne vide ni do ćoška iza kojeg, može biti, čuči istina. Koja, može biti, izgleda ovako.

Beogradnije rušen samo da bi se razjurilo nekoliko stotina ljubitelja duginih boja. I, izgleda, nije rušen ni samo da bi neko pao sa vlasti a neko se na nju popeo. Beograd je, priča se po Beogradu, u nedelju rušen da bi neko kome su oči ispale od PROFITA, ko svoje pare više prebrojati ne može, poslao znak Srbiji kako je celu drži u šaci.

Vlast to može da zna. Vlast to mora da zna. Vlast to zna. Kad se osmeli da tom zlobogu poruči kako Srbija nije pereca, a da narodu saopšti njegovo ime i prezime, stvoriće državu.