S početka 1804. godine, četrdeseti dan po Božiću, na Sretenje Gospodnje, na ciči zimi, ne mogavši više da trpe zulum dahija, okupili su se srpski glavari u Orašcu, u Marićevića jaruzi, uzeli Karađorđa za vožda i digli bunu. Ustanički barjak bi znak vaskrsenja moderne srpske države. Beše li to 2. ili 15. februara 1804. godine, još ne možemo sa sigurnošću da se opredelimo. Trideset jednu godinu kasnije, na taj dan, drugi vođa, knjaz Miloš, darovao je Srbima Ustav, koji potraja kratko, ama do danas ostade priča o njemu kao o jednom od najdemokratičnijih ustava onoga, a i potonjih doba. Ostade priča, kao i dilema beše li to 2. ili 15. februara 1835. godine.
Otad put moderne Srbije popločavamo samo dilemama. Karađorđevići ili Obrenovići? Austrija ili Rusija? Samostalna država ili jugoslovenski Pijemont? Demokratija ili diktatura? London ili Moskva? Diktatura ili diktatura proleterijata? Jedna ili sto puta po jedna partija? Carstvo nebesko ili carstvo zemaljsko? EU ili putevima Marka Pola? Pismo – glava?
Onomad, četrdeseti dan po Božiću proste 2011, proslavismo dvesta sedmu godišnjicu dizanja Bune na dahije. Svečano, kako dolikuje. S folklorne strane raskošno, kako smo navikli. Jer, na zbornom mestu proslave Dana državnosti, behu okupljene sve srpske dileme, odenute u svečana ruha. Levica uz desnicu, vlast pored opozicije, predstavnik Republike kraj pretendenta na presto, policija i navijači, četnici i partizani, crkveni velikodostojnici i ateisti, glavari i sirotinja. Svi, dakle, po protokolu. U blatnjavoj Marićevića jaruzi, kakva je ona uvek u februaru. Simbolično, jer je i Srbija u jaruzi i u blatu, na koje smo vrlo sviknuti.
Dan je obeležen uobičajeno. Bio je parastos, pa polaganje venaca. Nije bilo programa. Samo multimedijalni performans sa paljenjem evropske zastave, koji su izveli neki okretni poletarci uz grleno odobravanje mnogih posmatrača. I skeč koji je, da raskravi atmosferu, kao đače prvače deklamovao Aleksandar Karađorđević na mestu slave svog, valjda, askurđela. Šta i treba više? Jubilej nema okrugao broj, godina nije ponajbolja, nestašica ministara (ko da su mleko a nisu), a mi da pravimo sletove. Ne ide.
No, ni ovo nam Sretenje ne ostade samo protokolarno. Da nam praznik ne bude nezanimljiv potrudili su se naučnici, uz pomoć novinara koji znaju da izaberu temu. Zaronjeni u knjige indžijele, oslonjeni na svoju besprekornu mudrost, izmislili su rupu na saksiji da ustanički zbor nije održan „u Marićevića jaruzi, jednoj blatnjavoj uvali koju je opštinska vlast 1954. proglasila za spomen-mesto, iako istraživanja istoričara pokazuju da je pravo mesto na kojem je održan znameniti skup Karađorđa i vojvoda nekih trista metara dalje.“ (Blic, 16.2.2011). Zato što je Milenko Vukićević, pripovedač Prvog ustanka, pisao da su se ustanici okupili „više Marićevića jaruge, kod dva velika bresta na jednom zaravanku opkoljenom sa svih strana gustim lugom“ (Politika, 14.2.2011). Za takvim naučnim otkrićem naših povesničara i konzervatora na početku XXI veka sleduje zaplet kao u nekoj od priča iz Vukovih „Srpskih narodnih pripovijedaka“. Brestove ne možemo naći, više ih nema. Davno su posečeni, a zaravanak otkad već nije više opkoljen sa svih strana gustim lugom. I kakav je rezultat ovog naučničkog napora? Ko to može znati? Valjda, novo vajkanje u Srba: beše li to u jaruzi ili kod dva bresta, više nje? Sto, dvesta, trista metara od mesta gde se sada ministri-mučenici presamićuju da polože venac.
Veseli Francuzi (u EU od osnivanja) srušili su tiraniju 1789. rušeći Bastilju. Od zloglasne tvrđave kamen na kamenu nije ostao. Danas na mestu gde se Bastilja nalazila stoji spomen-ploča. Nisam loše informisan o tome, a ne čuh da je nekom od tamošnjih istoričara palo na pamet da lupa glavu je li spomen-ploča, baš na ulazu u tvrđavu, dvesta metara levo, ili sto u stranu. Imaju ljudi pametnija posla. Znaju da je u simbolici događaja suština, a ne u zidovima Bastilje ili dva bresta. U činu a ne u katastarskoj parceli je srž trajanja. U pozivu „Eto mene, eto vas!:::“, a ne u Takovskom grmu osmuđenom gromom.
Čujte, Srbi, što bi rekao slavni Rudolf Arčibald. Ima li za nas, uboge iksane, pametnijih poslova na ovom dunjaluku od prepakivanja istorijske mineralne vode sa novog izvora zabluda, koji je tako blizu onog divnog bukovičkog izvora, odavno budzašto prodatog? Beše li za nas zanimljivije, pametnije, nacionalnije vesti sa proslave ovog Dana državnosti rasklimane Srbije od paljenja zastave i skandiranja nacionalnim herojima pod znakom pitanja? Gde to zanemoća slava Karađorđeva kad se njemu ni rečju ne obratiše oni koji su klicali jednom oficiru JNA u bekstvu? Kud se to razbole toliko vizija Miloševa kad mu se ime ne ču od imena doktora Dabića? Ima li, bre, u tim našim istorijskim knjigama neka upotrebljivija istina od toga na čijoj su međi bili brestovi kojih više nema? Ili će ovo malo zemlje zauvek ostati kafana „U jaruzi kod dva bresta“?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
