U zemlji vode i žuči

Onaj, neutralnog imena i muslimanskog prezimena – Vlado Selimović, što ima ženu Hrvaticu i kćerku Lejlu, pristojan posao i ukusno sređen stan, ostaje da brani grad od „srpskih agresora“. Drugi, naturel Srbin – Slavko Lukić, bez porodice i profesije, iz smrdljive garsonjere u soc-kvartu Sarajeva, nikogović dakle, „agresorima“ stavlja na uslugu oštro oko, sigurnu ruku i zločinačko srce. Ne znače mu ništa ni rodni grad ni prijatelji. Počne da ubija dojučerašnje sugrađane, svih nacija i vera. Kao nagradu za krvavi pir od mahnitog srpskog generala (klon Rusa koji je maznuo atomsku bombu da razjebe Planetu, u čemu ga sprečava Švarceneger) dobija kuću na Jahorini, vlasništvo, dabome, Muslimana. I šta bi drugo humani borac za multietničku Bosnu, Vlado, do da prosvira metak kroz srce Slavku? On to i čini na kraju filma, pošto ga prethodno bar dva puta opomene da više ne ubija decu Sarajeva.

Uz odjavnu špicu pohodila me jarost što sam se upecao na bolidni propagandni film, naručen i neštedimice plaćen od „srpskih prijatelja“. Naivno sam se tešio da u tu budalaštinu, kojoj je u špicu vaspitno udenut kajron „inspirisano stvarnim događajem“, niko normalan na Planeti ne može da poveruje. I bi mi drago što ni jedan srpski glumac nije poželeo da holivudsku karijeru započne nastupom u takvom celuloidnom smeću. Sutradan već znao sam – kao nacija propašćemo potpuno! I više od toga! Jer idiotski želimo da je ova civilizacija normalna, te da snagom svog samarićanstva možemo dokazati da nismo jedini krivci za sva zla na Balkanu.

Pravljena 1997, a prikazana NATO-gledalištu godinu dana kasnije, ta bruka od filma izvršila je svoju misiju već u proleće 1999, kao jedno od „umetničkih“ opravdanja „Milosrdnog anđela“. Šta se posle zbilo svi znamo. Kao što smo, uostalom, svedoci istine da je glavno s čim smo kao nacija izašli u Svet sedme umetnosti umetničko viđenje Cigana u „Domu za vešanje“.

Ovih dana trese nas nacionalna groznica koju je izazvala planetarno popularna Andželina Džoli filmom „U zemlji krvi i meda“, koji govori „o 50000 Muslimanki tokom b-h rata silovanih od strane gnusnih srpskih zločinaca“. Ništa novo. Opet smo „bad boys“, pa šta? Nije prvi put.

O filmu ne smem ništa – nisam ga još gledao. A želim da ga vidim svakako. Ni o Andželini ne bih preopširno. Samo podsećam da je Endži onolika svetska filmska ikona današnjice kolika je i njen suprug Bred Pit. I dodajem da, kao takva, nosi prestižnu titulu ambasadorke UNICEF-a. Što znači da joj se reč čuje i uvažava u svetskim razmerama.

O artistima Srbima čija imena krase špicu njenog sofisticiranog propagandnog spektakla, ne znam šta da kažem. Samo bih im postavio pitanje, koja je svota zelenih novčanica dovoljna da se umetnički skoči u sengrup, čak i ako se belodano zna da su ti u čitavoj karijeri namenjene isključivo uloge ruskih mafijaša retarda s Tarzan engleskim ili drkavih srpskih ubica i silovatelja.

Ali bih (na Sretenje) da rođački progovorim o našim državotvorcima XXI veka (na vlasti i u opoziciji) kojima od tolikih vizija nikako ne polazi za rukom da savladaju jednu krajnje jednostavnu misaonu operaciju. Koju, npr., zna svaki bugarski carinik. „Sve na svetu može se kupiti za pare. Što ne može da se kupi za pare, može se kupiti za mnogo para.“ Da su državotvorno (a ne piljarski lično) uspeli da savladaju tu poslovicu, Endži bi u Beogradu imala svetsku premijeru filma „U zemlji krvi i meda“, koji govori „o 50.000 Srpkinja silovanih u mudžahedinskim logorima“, a publici u Sava centru klanjali bi se, među ostalima, npr. Emir Hadžihafisbegović i Haris Burina. No, strahujem da to više nije moguće u Srbiji u kojoj se vrela krv nacije pretvorila u vodu, a budućnost u žuč. Zato mnim da predsednik, koji svoju profesuru advertajzinga može da obesi o rep neke od Vojinih mačaka, ne bi li išta popravio, treba smesta da za srpske političare priredi projekciju filma „U zemlji krvi i meda“, da Džolijevu ugosti i da je pita koliko košta da se film ne prikazuje.