Ubijanje mrtvih

Nije bitno da li se radi o konkvistadorskim istrebljenjima Asteka i Inki, pogromu nad Jermenima i Grcima u Turskoj, Mathauzenu, Aušvicu ili Jasenovcu, sibirskim gulazima ili, pak, krvavoj nedelji u Belfastu… Ili je reč o „sasvim običnom“ vešanju po modelu sudije Linča nekoga kome nije utvrđena krivica. Čak nije bitna ni pravedna presuda ubicama. Svako ubistvo nedužnog u ime bilo kakvog „razloga“ poništavanje je opravdanosti postojanja ove civilizacije. U to, jelte, nema sumnje. Ali smo se sa tim saživeli, stvorivši mimikrično opšteplanetarnim konsenzusom nekakve mehanizme za zaštitu žrtava i kažnjavanje zločinaca. Koji se, jelte, tako selektivno primenjuju, da su negacija pravde. Zato i zločin i kazna, u krajnjoj instanci, po ljudskom umu nedokučivim pravilima ostaju „u Božjim rukama“. To je dobro. Zato što efemernost i bizarnost ljudske pravde u vezi sa ubijanjem ljudi svedočimo svakodnevno.

Ono što je mene kao „ponosnu jedinku“ ljudske zajednice koliko juče učinilo „još ponosnijim“ je vest da je Američki vojni sud doneo jednu od najkontroverznijih odluka u novijoj istoriji vojske SAD, jer je oslobodio krivice narednika Frenka Vuteriča, optuženog za učešće u masakru dvadeset i četiri nenaoružana Iračana, među kojima i sedmoro dece i starice u invalidskim kolicima, 19. novembra 2005. godine. Pre izricanja „pravedne“ kazne, šest i kusur godina nakon izvršenog zločina, „roneći suze“ nad žrtvama svog „učinka“, Vuterič, brižan suprug i požrtvovan otac troje dece (prema fotografijama objavljenim u medijima) priznao je da je svojim vojnicima izdao naredbu da „prvo pucaju, a onda postavljaju pitanja“, i ustvrdio da je u Irak otišao da bi „obavio svoju dužnost, služio svojoj zemlji i uradio svoj posao najbolje što može“. Bile su to reči koje izazivaju jezu i sažaljenje nad egzekutorom, tako da je Američki vojni sud osudio Vuteriča na tri meseca izolacije, ma šta to značilo. Čime sigurno nije uspostavljen precedent u primeni prava ali je sud prevazišao sebe u doprinosu pravnoj nauci i praksi – uspostavljanjem pravnog instituta „ubijanje mrtvih“.

Doista, osnovni oblik krivičnog dela „ubijanja mrtvih“ mogao bi da se definiše kao delo poništavanja uspomene na mučene nedužne članove ljudske zajednice koji su stradali od ljudske ruke, tako što se egzekutorima pomaže da ih ne stigne zaslužena i pravedna kazna. Koje delo bi učinili oni u čije ime su izvršeni zločini i koji takve zločine zataškavaju. U pomenutom slučaju, članovi sudskog veća Američkog vojnog suda. Jedina kazna za takvo delo je, složićemo se, u Božjim rukama.

Ali takvo krivično delo nesumnjivo može imati i svoj poseban oblik – poništavanje uspomene na nedužne članove ljudske zajednice stradale od ljudske ruke koje, u želji da stradanje nedužnih iskoriste u svrhu najprizemnije promocije, čine potomci stradalih.

Da je takvo delo slučajno propisano, pod udar zakona došli bi (kao saizvršioci) episkop bački i predstavnici gradskih vlasti Novog Sada, prilikom obeležavanja sedamdesete godišnjice tzv. Novosadske racije – pogroma koji su od 21. do 23. januara 1942. godine nad žiteljima Novog Sada, Žablja, Čuruga, Šajkaša, Đurđeva, Bečeja… izvršili pripadnici mađarskih okupacionih snaga, kad je stradalo nekoliko hiljada Srba, Jevreja i Roma, mnogi živi bačeni pod led Dunava i Tise. To zato što njihove visosti gradski oci Novog Sada i njegovo preosveštenstvo episkop bački nisu želeli da se prisete kako su od zločinačke ruke stradali najpre nedužni ljudi, pa potom Srbi, Jevreji, Romi, pravoslavci ili inovernici, pripadnici neke partije ili svet bez partija. Oni su, primitivno se sukobljavajući oko „prava prvenstva u žaljenju žrtava“, uspomenu na nedužne žrtve januarskog divljanja hortijevaca u Bačkoj osramotili, iskoristivši je za ličnu i promociju „firme“ koju zastupaju. Tako su udruženim snagama ubili mrtve.

Ne imajući ikakvu nameru da značaj SPC ne samo za pamćenje nego i za budućnost ovog naroda poistovećujem sa značajem bilo koje partije, bez trunke griže savesti spreman sam da poistovetim količinu nepristojnosti episkopa i saradnika mu sa nepristojnošću novosadskih gradskih otaca u maroderskoj trci za jeftinim poenima u tako mučnim prilikama. Jer za žrtve „Novosadske racije“ i njihove tužne potomke bitno je sećanje a ne ko se seća. A da je sreće, ti koji su se tako ružno „sećali“ ne bi ni dobili priliku da se sećaju. Pošto takvu sreću ovaj narod a ni nedužno nam umoreni preci nemaju, jedina kazna koju maroderskim politikantima i u gradskim vlastima i u Crkvi, u ime zdravog razuma i elementarne ljudske pristojnosti, valja izreći je – prezir.