Umreti za partiju

Takva stranka, vođena čvrstom rukom vrhovnika Tuđmana i njegovih doglavnika kroz deceniju neograničene vlasti u nenormalnim društvenim okolnostima (pet godina rata, pa pet godina obnove) pretvorila se u sigurnu kuću za mnoge ratne profitere, kriminalce, mufljuze i prevarante svih fela. Vrhovniku i doglavnicima nije bilo bitno ni koliko su dugi prsti, ni koliko su prljave ili (čak) krvave ruke nižih „dužnosnika“ i običnih članova partije. Bio je bitan samo „domoljubni naboj“. I da nešto od onoga što je „zarađeno“ kapne u stranačku kasu a, naravno, i u džepove vrhovništva. Ko je to mogao da prati pratio je; ko nije, morao je otpasti. Ko se jednom navikne na „poslovanje“ i trajanje u nenormalnim okolnostima, on se u nenormalne okolnosti zaljubi. Ne kaže džabe narod, loša navika muka do groba. Šta je, dakle, vazda bio najiskonskiji razlog najiskonskije nacionalističke politike? Najiskonskije pare. A ekstremno nacionalističke politike? Ekstremno velike pare.

Primicanje normalnim okolnostima donelo je potrebu da se Horacijev usklik malčice modifikuje, a poslovanje u najvećoj hrvatskoj stranci umije. Nije više bilo, dakle, slatko umreti za Domovinu. Bilo je potrebno da svi shvate kako „Slatko je za Partiju umreti!“ Zato su „pukli“ i našli se iza brave neki ministri, potpredsednik, pa i predsednik vlade (svi iz HDZ). Ali ne krpi se ogromna rupa sa nekoliko krpica.

Boreći se za vlast u prvoj dekadi ovog veka, nacionalistička HDZ je veći deo birača u Hrvatskoj pretvorila u svoje i zbog toga što je jasno zastupala evropski put zemlje. Danas kad je to predizborno obećanje gotovo ostvarila, kad samo što nije da čim se kroči iz zgrade na Markovom trgu, može da se dotakne kvaka na kapiji EU, kad nenormalne uzmiču pred normalnim okolnostima, kad se „hrvatska Domovina“ više ne brani „hrvatskom strojnicom u hrvatskoj ruci“ sigurno nije malo članova i funkcionera ove partije koji su svesni da se HDZ, u borbi za evropski put, izborila za svoj nestanak. Ovo stoga (kako kažu pravnici) što najstarije i najveće sestre u velikoj evropskoj porodici iz skroz sebičnih razloga nisu nikako blagonaklone prema vladajućim partijama malih koje posluju na HDZ-način. Stvari su potpuno jasne i logične. Kome pored žive Grčke treba još neka Grčka!

Tu zeka pije vodu. Zato je račun stranke blokiran. Zato su im na nepokretnosti stavljene hipoteke. Zato će HDZ ovakva kakva jeste sigurno staviti katanac u bravu i nužno prestati da postoji. To što Kosorka u predizbornoj kampanji glumi šiparicu zaljubljenu u pravnu državu, privodeći starca od 90 godina zbog komunističkog zločina pod znakom pitanja od pre sedamdesetak godina, samo je poslednji trzaj umirućeg načina političkog delovanja. HDZ putuje. U Tompsonovu pesmu. Promućurniji, časniji, napredniji deo ovog populističkog pokreta napraviće novu, modernu partiju desnice. Ostatak (oni koji se ne pridruže Sanaderu i drugovima) moći će da sebi uradi kabinet-fotografije, da izabere svečane paspartue i mahagoni ramove sa pozlatom, pa da se okači uz oca nacije Antu Starčevića i sina nacije Franju Tuđmana u sobi zaslužnih. Malo li je na ovu krizu!

Kakva je situacija u Srbiji? Mi smo sa dojučerašnjom braćom Hrvatima i ratovali na antagonizmu malih razlika. Malo se šta među nama razlikuje. A politički i ekonomski život u tranziciji su nam braća blizanci. Pa, gde smo tu mi?

Naša država još ne hapsi ministre (čak ni bivše), a kamoli predsednike vlade, a Tužilaštvo za organizovani kriminal još nema osnova da zbog nezakonitog poslovanja uzapti imovinu nijedne partije. Još uvek smo u fazi prikupljanja dokaza. To je, nažalost, jasan znak da smo još uvek daleko od Brisela. Zato je primer HDZ našim političkim partijama krajnje poučan. Zato je evropski put ove zemlje žestoko protivan onom najdivnijem zakonu fizike koji kaže „sva se tela na toploti vlasti i para šire, a na hladnoći opozicione promaje skupljaju“. Zato radikali arlauču kako je Evropa agresorska, kako su Amerikanci listom Frankeštajni, kako ćemo sami sebe izbosti ekserima a Kosovo nećemo dati, makar svet propao. Zato Toma poredi Kosovo sa sinom, Ibarski Kolašin sa pašenogom, a Jarinje i Brnjak sa sestrićima. Zato bi Velja da nagna Medlin i sadžga Angelu Merkel, a Voja se ne bi vadio iz muškog zagrljaja Putinovog. Zato Ivica igra školice po niškom aerodromu sa Šojguom. Zato je i Boris smislio alhemijsku formulu „i Kosovo i Evropa“ na kojoj bi mu i čarobnjak Merlin zavideo.

Ko, bre, zbog evropskog puta da uzakoni partijske finansije i tako stranku dovede na rub propasti? A i Kosovo zavetno hoće da nam uzmu, kučke agresorske!