Varšavski geto

Kad je posao obavljen, kad je bolećivi Marašli Ali-paša, manje zbog Miloševog moljakanja, više zbog punih kesa dukata, pristao na ustupak, Miloš je na rastanku kleknuo i poljubio mu papuču. Na izlasku iz vezirovog dvora, Paštrmac je, pola u neverici, pola prekorno, primetio: „Milošu, ti Ali-pašu poljubi u papuču?!“ Zadovoljni Miloš, ne želeći da se prepire s nepismenim sekretarom, s osmehom na licu, odgovorio mu je: „Muči, Amidža! Poljubio bih ja njega, činiš ‘voliko, i u guzicu, samo kad sam kancelariju izmolio“. Zna se kako je potom Miloš, kamen po kamen, gradio Srbiju.

Činjenica da predsednik Republike, držeći se nepokolebljivo utvrđene državne politike da ćemo bojkotovati svaki međunarodni skup koji imalo tukne na nezavisnost naše južne pokrajine, neće otići u Varšavu, da se umeša među svet, govori kako dva veka kasnije izgleda da ništa od Miloša naučili nismo. Nažalost.

Da budem pošten, stav našeg predsednika je veoma moralan, častan, ljudski, patriotski. I na takav stav predsednik, kao Boris Tadić, profesor psihologije iz Beograda, član (pa, i predsednik) Demokratske stranke, i te kako ima pravo. Kao što takvo pravo ima svaki građanin Srbije kad nastupa u svoje ime i za svoj račun. Ali predsednik Republike nije svaki građanin Srbije; njega (izabranog narodnim poverenjem na slobodnim izborima) krase mnoga ovlašćenja i još veće (i neugodnije) obaveze. Jedna od njih je da se katkad, ako je to u nacionalnom interesu, sagne i poljubi nečiju papuču. I, još više, da bude spreman da, srpskog dobra radi, okiti svojim poljupcem i nečiju zadnjicu.

Nema se razloga da se ne veruje kako je odluka predsednika i saradnika da se dobrovoljno stavimo u Varšavski geto doneta nakon dugog promišljanja i sagledavanja svih njenih loših i dobrih strana. Ali ne postoje opravdani razlozi i da se ne primeti da smo se u taktici rešavanja pitanja Kosmeta, zasnovanoj na čvrstom pridržavanju međunarodnog prava, prilično zabrojali i da taj put, izgleda, vodi u ćorsokak naših nacionalnih očekivanja.

Međunarodni pravni poredak, hteli to da priznamo ili ne, nije večno zadata kategorija, već dinamičan rezultat trenutnih političkih odnosa u svetu, na čije krojenje najviše utiču oni koji imaju najveću silu. Tako je od vremena Pax Romana. Što tako ne bi bilo i sada? U takvom (krajnje nepravednom) poretku nosioce državnih politika malih nacija moraju krasiti gotovo nadnaravna svojstva pogađača šta je baš ovog trenutka „međunarodno pravo“ pa da baš sada po njemu takvom dejstvuju.

A ovog trenutka, kao uostalom i svih „prethodnih trenutaka“ u modernoj ljudskoj povesti, međunarodno pravo je skup pravila „kako se ne zameriti nekome ko ima dovoljno snage da te pretvori u pitu“ i nauka kako sam sebe ne strpati u Varšavski geto, iz koga nije moguće izaći bez prevelikih žrtava.

Nepokolebljiv stav predsednika (i ostalih nosilaca državne vlasti) da svojim neprisustvom kažnjavamo „loše momke“ međunarodne politike neodoljivo podseća na smešni fazon naljućenog deteta koje se pokrije ćebetom preko glave, ne vidi ništa i neko vreme uživa u samozavaravanoj radosti što je svojim „nestankom“ kaznilo ostatak sveta. Koja traje dok ne dođe mama, skloni ćebe, i izudara ga zbog jogunjenja. Dočim naša utvrđena državna politika podseća na staru narodnu umotvorinu „naljutio se pop na selo, pa odseko sebi onu stvar“. Hodajući po takvoj politici, kao po ljutoj oštrici noža, teško je ostati neposečen.

Zato se takvoj politici malo ko u Srbiji raduje. Njoj se raduju samo (i podjednako) oni kojima je Srbija do Tokija (o čemu trube, na čemu traju i što dočekati neće) i oni kojima je ona, mučenica, samo do Bubanj potoka i Pančevačkog mosta (o čemu trube, šta priželjkuju i što, verujemo, dočekati neće).

Odluci predsednika da u Varšavu ne ode ima se mnogo šta prigovoriti. Jer nije to poziv iz Varšave nego iz Vašingtona. Te je „korpiranje“ tog poziva ustvari pokazivanje jezika američkom, a ne poljskom, predsedniku. Zbog čega ćemo ili nastaviti da klečimo na kukuruzu dok ne prokrvarimo ili brzo morati na poklonjenje, noseći veeeliki poklon na poslužavniku.

A, šta bi čestiti knjaz Miloš učinio da je kojim slučajem on pozvan u Varšavu? Pošao bi, nema sumnje da bi pošao. Tamo bi se izljubio s kim treba, poklonio pred kim treba, rekao bi jasno pred svima: „Kosmet je bio srpski, pa potom nije, pa je opet bio, pa sada opet nije, pa će jednom opet biti“ i kao, znak brige za sve građane Srbije, u Varšavi bi uručio simpatičnoj predsednici Kosova lep crveni srpski pasoš sa zlatnim dvoglavim orlom i štitom sa ocilima.