Veleposlanik

Naročito nasrtljiv i neprijatan u svojoj ulozi tutora prema Milošu bio je konzul Rusije, naše tadašnje sile zaštitnice, Vaščenko. Taj diplomata je Milošu trljao nos ma i zbog najmanjeg knjaževog političkog poteza koji se njemu lično ne bi svideo. Toliko je Rus u jednom razgovoru s Milošem bio neprijatan da mu diplomatiji vičan knjaz nije mogao otrpeti. Na umišljeno džangrizanje Vaščenka ovako je odgovorio: „Gospodine konsule, ako tvoj car želi da ima u Kragujevcu koga koji će činiti baš sve po njegovoj volji neka pošlje jednoga svoga đenerala, pa neka mu zapovedi da danas vazdan gleda uz Lepenicu, sutra – niz Lepenicu, a prekosutra – vazdan onamo na Sušicu! A mene neka ostavi na miru da se dogovaram s ovim namučenim narodom; pa što nađemo mi da je nama dobro, neka je dobro i njemu!“ Vaščenko je, može biti, bio veoma ljut, ali nema podataka je li Miloš tim rečima pokvario ili popravio položaj vazalne Srbije na ruskom dvoru.

Pre svega što nadalje mislim da pripomenem, legitimišem se. Nisam diplomata. Ne predstavljam nigde nikoju suverenu državu. Predstavljam jedino sebe i svoje pertle na cipelama, kojima pristojno upravljam. Građanin sam Srbije koji, jelte, ima pravo da mu se u javnom životu Nje – mučenice nešto svidi a nešto ne. I koji je, eto, pribavio sebi pravo da o tome što mu se ne sviđa katkad prozbori koju javno, makar to bilo u suprotnosti sa oficijelnom politikom njegove zemlje. Na primer, nikako mi se ne sviđa nedavno nediplomatsko istupanje ambasadora Rusije u Beogradu Konuzina, za koga bi svako ko ga je čuo mogao pomisliti da je daleki rođak konzula Vaščenka.

Aleksandar Konuzin je na nedavno održani Bezbednosni forum, videlo se, došao da domaćinima održi oštru lekciju i da ode. Učinio je to bez ikakve bojazni da će time možda uvrediti (u okvirima čudno tumačenog međunarodnog prava) jednu suverenu državu, koja mu je ukazala srdačno gostoprimstvo, i bez velike brige kakvu će reakciju izazvati kod prisutnih, koji su svi građani neke suverene države. Bilo mu je bitno da kaže to što ima i da bude viđen. Iako bi, svakako, bio viđen i uvažen, čak i da nije tako glasno govorio.

Jer, možda ima istine u tome što je u Klubu Vojske Srbije Konuzin kazao. Ali u načinu i tonu kojim se obratio prisutnima na tom skupu jako je malo stila i još manje vaspitanja. Što ambasadoru jedne države (pritom, velike sile), ako se dobro sećam diplomatskog protokola, nikako ne priliči. Mislim, ne priliči mu da zaboravi da je ambasador velike sile, koji položaj zahteva veliku dozu diplomatske uglađenosti, lične etikecije, smirenosti, takta. Što veseli Konuzin, u žaru sopstvene odbrane srpskog Kosova, uopšte nije imao. Te je (ne znam čime se bavio pre nego što je postao diplomata) zaličio na predsednika Kolhoza iz nekog sovjetskog filma iz pedesetih godina XX veka, koji je došao da se izgalami na ljude i podseti ih koliko Moskva očekuje žita od ovogodišnjeg prinosa.

Srbija trenutno jeste magare zaglavljeno u živom blatu. I kao takva je veoma pogodna za udaranje čvrga iza magarećih ušiju. A Rusija joj je, tako nam se predstavlja, najbliža rođaka. Šta nam je onda Aleksandar Konuzin, čovek tako impulsivan i impulsivno zaljubljen u boemski život Beograda? Izgleda, rođakino dete koje je došlo u goste, videlo zaglavljeno magare u blatu i zabavlja se, lupajući mu obesno čvrge iza magarećih ušiju. Što ambasador velike sile u jednoj maloj nesrećnoj zemlji, naravno, sme. Ali radi svog dostojanstva i makar radi privida dostojanstva zemlje domaćina ne sme to da čini javno. Čak i ako to čini u svoje ime. Jer je plaćen da nikad ne govori u svoje ime.

Ambasador je sa onoliko patosa iskazao svoju brigu za Srbiju da me je uplašio. Moj otac bi rekao, kad vidim da stranac govori o odbrani granica Srbije trčim da prebrojim cipele. Te me je učvrstio u davno spoznatoj istini da mi se nikako ne sviđa (ovog puta) Rus koji toliko voli Srbiju, kao što mi se (razume se) nikako ne sviđa Srbin koji toliko voli Rusiju.

Šta, dakle, građanski očekujem od čoveka koji je Konuzinu dao agreman? Ne mora da postupi kao knez Miloš. Nema potrebe. Nismo više vazalna država. Konuzin to verovatno ne bi ni razumeo. Potrebno je da čovek koji je Konuzinu dao agreman nestašno dete tuži kod majke. Protestna nota, demarš, šta li? Samo neka joj kaže da je veleposlanik nepristojan.