Zemljotres

O Skoplju i Banja Luci sam slušao. Oko Crne Gore još se ponečega i sećam. U ta vremena pre četrdeset sedam, četrdeset jednu i trideset jednu godinu muka je zbližavala ljude. Na vesti o strahotama u Skoplju, nesreći u Banja Luci i tuzi na Crnogorskom primorju ustajala je Jugoslavija na noge i pomagala. Srbija je u tome prednjačila, jer bila je najveća i najmnogoljudnija u federaciji. Uz bratsku ruku muka se lakše premuči. Obnovljeno je Skoplje, utegnuta Banja Luka. Crnogorsko primorje ne samo da je stalo na noge, nego je od svoje muke ponešto i zaradilo. Legendarnih jedan posto umanjenja ličnog dohotka za Crnu Goru povlačilo se po platnim listama radnih ljudi Srbije gotovo deceniju i po, sve dok u opštem zemljotresu nije srušena Juga.

Mionica i Kopaonik tresli su se u tektonski izmenjenim političkim prilikama, a i, na sreću, ne bi tako strahotno. Čerez prilika i štete stizala je sporadično i pomoć sa strane.

Sad se zatreslo Kraljevo i zaljuljala Srbija. Ali ne dogodi se zemljotres samo da bi nas Bog poplašio i pokazao nam koliko smo mali. Zemlja zadrhti i da se Janusovo lice socijalne države pokaže ili da zakaže. Država se, vidim, za sad pokazuje. Ali to joj je u opisu poslovanja. Pokazuje se i Vojvodina. Hvala joj na tome. Jer ništa tako kao pojavljivanje pokrajinskog premijera na čelu konvoja humanitarne pomoći ne može Srbijancu dušu da razgali i da mu zebnje umiri. I ljudi, običan svet, pomažu. I to je za očekivati. Nesrećni žitelji Božjeg tora pod Kapom nebeskom nekako se zgure i priviju jedni uz druge na svaki prirodni loš znak.

U načeto Kraljevo je i Njegova svetost Patrijarh Irinej doneo svoje poštovane godine i roditeljsku blagu reč. Ali i njemu je to pastirska dužnost. O drugom nečemu valja prozboriti.

Od Makedonaca povodom Kraljeva, koliko čujem, nikakav aber. Ni „žao nam je“. Nema veze. Komšije imaju pun džak svojih briga da bi se mlatili sa 5,5 Rihtera u Kraljevu. Svaka čast samoorganizovanju ljudi u nekim gradovima, ama ni iz zvanične Crne Gore ne pomalja se neko veće interesovanje za unutrašnje probleme Srbije izazvane tlotresenijem. Banja Luka, javljaju, pomaže ali, pošteno, očekujem i da Mile Dodik sedne u kabinu nekog šlepera koji vozi pomoć Srpske, a zebem da se možda neće setiti.

Ako se dok se ovo pisanije krčka nije nešto promenilo, ako mediji u međuvremenu nešto nisu u vezi s tim javili, nisu Kraljevu u posetu pošli ni pomoć poslali ni akademik Dobrica, ni akademik Matija, ni akademik Kusturica, ni akademik Siniša (Kovačević), ni akademik Đorđe (Vukadinović), ni … Niko od onolike armije različitih akademika kojima je srce u ranama zbog Srbije.

A u ime Islamske zajednice u Srbiji, na čijem je čelu, pomoć Kraljevu jeste poslao muftija Muamer. Priskočio je kao pravi komšija. Efendija Zukorlić je uman čovek kome je belodano da se ne može tresti u Kraljevu a da se ne zaljulja u Novom Pazaru, kao što nikako nije moguće da se ljulja u Pazaru a da se ne trese u Kraljevu.

Da me se ne shvati pogrešno. Ne ljubim kad se vera i politika mešaju. Mnim da od toga štetu imaju i jedna i druga, a najviše običan puk. Ipak, iskreno, nekako je prirodnija težnja vladike, muftije ili biskupa da budu političari nego težnja političara da bude vladika, muftija ili biskup. Sa političkim nazorima uvaženog muftije najvećma se ne slažem. Manje, više, kao vršnjak mu, vidim ga mladićski naglim. Ali muftija je u svojim političkim naumima iskren, a reč da je okrenut Sarajevu isto onoliko koliko su Srbi u Bosni okrenuti Beogradu je časna. Ovim ljudskim, komšijskim gestom pokazao je nešto što dobar deo Srbije ne ume da vidi – da smo od istog testa umešeni ma kako se zvali i da nas iste nevolje snalaze bez obzira na Božić ili Bajram. I da je brat katkad daleko, a komšija uvek blizu. To Srbija treba da zna. I to mora da uvaži.

Pomoć koju je efendija Zukorlić uputio Kraljevu stostruko je veća od svoje nominalne vrednosti. Jer, taj je ljudski, komšijski gest i pružena ruka za susret, razgovor, dogovor. U situaciji kad čedo svih vlada posle Đinđićeve i ministar bez portfelja ove Vlade direktno iz Nemanjine raspali šamarčinu državi u kojoj ostvaruje lični dohodak, gest efendije Zukorlića, iskrenog protivnika, čini se još i mnogo većim.

Zato, očekujući da će oni koji se staraju o ovoj zemlji pruženu ruku na pravi način primiti, iako nisam neki Evet-efendija koji na sve klima u znak odobravanja, na ovakav gest muftijin kažem „Evet!“. I to ne po navici, nego glasno, iz puna srca. Jer zemljotres se katkad dogodi ne bi li se nešto, koje je već iskrenuto, vratilo na svoje mesto.