Zločin i kazna

 I ne toliko time što će ga, kao jednog od najmasovnijih pojedinačnih ubica u novijoj ljudskoj istoriji, povesnica – kurva raširenih ruku priviti na svoje tople majčinske grudi. Norveški naciekstremista svoj život osmislio je time što je uparađen sistem evropskog krivičnog prava stavio pred zid – bez odgovora ima li ikakve kazne primerene takvom stravičnom zločinu.

Čitava druga polovina XX veka, i ovo nešto godina resto, obeleženi su nadahnutom borbom neumornih aktivista za ljudska prava na svim nivoima i u svim strukturama za ukidanje smrtne kazne. Larmalo se svuda, i kod nas, da „ubice ne treba ubijati, nego ih treba štititi od ubistava“. Podsticao se humanistički pristup zločincima i prevencija je dignuta na nivo civilizacijske dogme. Na države koje su u svom kaznenom sistemu zadržale smrtnu kaznu danas se gleda s teškim prezirom kao na svetske parije. Kad, gle čuda i ne lezi vraže!

Kvislingovom idejnom unuku, koji u sudnici pozdravlja podignutom desnicom i slavodobitno se rukuje sa pokunjenim tužiocima, ne samo da gotovo da nema načina da se stane u kraj, već mu je i omogućeno da na bazi sopstvenog gnusnog zločina izlaže svoje idiotske političke stavove. Izborio je sebi šansu da neometano preti ostatku čovečanstva koji se ne slaže s njim, u ime „viših ideja“, dok se zbunjeno norveško pravosuđe dovija kako da mu doaka – da li da ga proglasi ludim i trajno strpa u neki norveški Guberevac ili da ga samo osudi. Ova groteskna priča o zbunjenoj pravdi, naravno, sasvim je moguća, ako (možda lud, ali nikako glup) moderni samozvani SS obergrupenfirer veoma dobro zna da 21 godina (koliko je maksimum kazne zaprećene u Norveškoj za učinjeno delo) očas posla prođe i da će koliko sutra iz zatvora izaći u punoj ljudskoj snazi. I da će mu se, možda, opet ukazati šansa da na pravdi Boga krkne još minimum toliko onih „koji ne zaslužuju da prežive“.

Uznapredovala civilizacija, zaokupljena „značajnijim“ stvarima, nema vremena da sebi postavi neka veoma prosta pitanja. Koliko je, na primer, još takvih koji su na raznim stranama sveta već obavili „svoju misiju“ ili će je tek obaviti? Spremamo li se to mi (kao vrsta) na sistematsko uzgajanje Hanibala Lektora? Za čije babe zdravlje?

Neka shvati ko kako hoće, bez trunke dvoumljenja, nemam apsolutno ništa protiv da se kazna za zločin u godinama pred nama vrati jednoj od svojih izvornih svrha – odmazdi. Jer, svakom odraslom potpuno je jasno da, kad se rastereti odeće, ljudsko biće ne ostaje nago. Ono je tada odeveno u monstruozni zločin i nasilje.

Valjalo bi da građani Srbije pomno prate kako će se odvijati ova norveška horor priča. Kakav će biti njen epilog. Pa da izvuku pouke. Da idu u korak s vremenom. Mi, kao nacija, imamo nebrojeno mnogo debelih razloga da na ovakve stvari budemo veoma osetljivi.