Ajdeee, danas plastimo

Da ne pokisne i propadne. Ili ubije grad. Svakom „crvenom slovu“ (prazniku), deca se raduju kao deca. Čim se napasu krave, kreće lopta. Gumena, probušena, ispumpana. Kakva takva. Još kad ima neka pokošena livada pored reke. Prvo utakmica, pa u vir. Pa opet utakmica. Radosnu i umornu decu, brzo savlada san. Sutra se rano ustaje. Čekaju krave i ostali seljački poslovi. Šta bi drugo. Kad u čitavom selu ima samo jedan rasklimani crno-beli televizor. U zadružnom domu. Rezervisan za starije. Da čuju ko je došao, i gde je Tito otišao. Skoro su svi otišli, ali slike i sećanja večno traju.

Sad se u selo vraćamo, samo kad su slave i sahrane. Zovu uspomene i sećanja, ne daje tuga što sve propada. Autobusa nema, vozovi spori, gorivo skupo. Ostala u glavi cika dece i dovikivanje seljaka. Sa brda na brdo. Ajdeee, danas plastimo… Na astalu sir i kajmak, crni hleb, luk i rakija. O slavama i slavljima pršuta, pečenje, pivo i vino. Sada, dok pešačimo po „našim“ proplancima, brdima i bistrim potocima neizmernu lepotu prirode, steže i guši tuga i rezignacija zbog pustih, polusrušenih kuća, sedih onemoćalih starina i osušenih šljiva. Ceo preostali život stao u seosku prodavnicu. Na drvenom stolu naslagane pivske flaše od pola litra. Ručak, užina i večera. Dok livade, njive i šljive plaču. Usidelice. Napuštene i same. Nekada su neki ljudi ove predele otimali i oteli od prirode, sada divljina uzvraća udarac. Sve se vraća majci prirodi. Tiho, bez borbe. Ko samo jednu deceniju nije bio u svom zavičajnom krajoliku, ništa više neće prepoznati. Samo će zaplakati. Bez suza i odziva. Za jednu ili dve decenije, nestali čitavi zavičaji.

Crna statistika sve kaže. Iako postoji ogroman potencijal od 5,1 ukupnog, odnosno 4,2 miliona hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta, obrađuje se, kako-tako, nešto više od 3,3 miliona. Uopšte ne obrađuje oko 900 hiljada hektara. Trideset posto. Kao jedna Holandija, velika kao Vojvodina, sa nepovoljnijom klimom i slabijim prirodnim kvalitetom zemljišta, koja sa iste tolike površine pravi produkciju od 72 milijarde dolara. Mi sa četiri i po puta veće površine tri milijarde. Kad se to računski obradi, ispada da su Holanđani produktivniji 108 puta. Popis „reče“ da se u 90 posto sela, iz godine u godinu smanjuje broj stanovnika. Svake godine suštinski nestaje (ostaje sa malim brojem starih žitelja, nesposobnih za privređivanje) 1.200 sela (svako četvrto). Hiljadu ih je sa manje od 100 stanovnika, a 500 sa manje od 50. Mnoga nemaju osnovnu školu (oko 230), a oko 200 osnovnih škola imaju samo po jednog đaka. U skoro 10 posto sela (preko 400) nema ni jedna prodavnica. Što je možda i dobro. Jer bi se i to malo para popilo. Za pivo na astalu ispred seoske prodavnice. Doprinose u Penzioni fond uplaćuje samo 150.000 seljaka, dok je početkom 2001. godine uplaćivalo 500.000. Što je sasvim normalno, jer su seljaci sve stariji, prihodi od poljoprivrede sve manji, a penzija manja od 90 evra.

Popis poljoprivrede iz 2012. pokazao je da imamo 630.000 poljoprivrednih domaćinstava, dok ih je 2002. bilo 778.000. Za jednu deceniju broj se smanjio za skoro 150.000. I tek će. Jer tako mora. Ako ogromna Francuska ima 500.000 poljoprivrednih domaćinstava, možemo lako zaključiti šta nas čeka. Razlika je samo, što se tamo ukrupnjavaju posedi i raste produktivnost, a kod nas čitava sela guta korov. Slovenija nam nije daleko. Sve pod konac. Obrađeno, pokošeno, čisto. Kod nas sve u raspadanju. Korov sve osvojio. Bivše štale i kačare. Poluporušene zadružne domove. Mnoge kuće, koje su ostale bez ikoga. Čak i bez „dece iz grada“. Kako su Slovenci, Holanđani i drugi uspeli. Imamo li mi državu. Ministarstvo poljoprivrede. Evropske fondove. Ako nismo znali, što ne prepisasmo. Jesmo li bespovratno zakasnili.

Crni šlag na „seljačkoj torti“ beše tekst u „Danas“-u od 14. juna „Stočarstvo nam je na nivou nerazvijenih afričkih zemalja“. Piše da nam je stočarstvo na nivou 1910. godine. Pre dve decenije smo imali 5,5 a sada 2,7 miliona svinja. Duplo manje. Izvozili smo svinjsko meso još od „vakta“ knjaza Miloša, sad ga uvozimo. Pre samo dve decenije smo od izvoza mesa imali prihod od 760 miliona dolara. Da bi 2018. za uvoz svinjskog mesa potrošili 71 milion dolara.

Zemljo, otvori se. Jedino nas Tenis može spasiti. Kao što su braća Arapi. Dati mu velike subvencije. Sa sve zemljom. Šta će našim seljacima zemlja. Pošto od našeg sela i seljaka, možemo postati samo vegetarijanci.

Autor je ekonomski analitičar