Alo, alo, zovi dalje

Naslađujemo se čitajući preteće naslovne strane o tajkunima, ukradenim milijardama, hapšenjima i pritvorima, pranju para i fantomskim firmama. Nikako da se dosetimo da čitava država od njih živi. Kakvi su takvi. Ne možemo „voleti“ kapitalizam, a mrzeti kapitaliste. Nikako da se dosetimo da su naše velike posestrime Kina i Rusija, izašle iz kruga bede u krug vrtoglavog ekonomskog razvoja, kad su se pojavili prvi milijarderi. Koji se danas već mere stotinama.

Sad što „raja“ne može da podnese tu našu „nepodnošljivu lakoću bogaćenja“, koju na drugom polu prati „nezaustavljiva lakoća siromašenja“ nije nimalo čudno. Nema zemlje u kojoj su se u jednoj jedinoj deceniji dogodile tri velike tragedije – u istoriji nezabeležena hiper inflacija, građanski rat, izbeglice i sankcije čitavog sveta i bombardovanje. Pa kad vidite tik pored sebe „brzopotezno“ bogaćenje partijskih privrednika i političara, teško je ostati normalan. I prihvatiti, da je to „normalno“.

Ako „raja“ ima alibi, ministarstva i javne ustanove nemaju. Oni hleb jedu od privrede i privatnika. Umesto da budu naglašeno ljubazni i predusretljivi, oni sa svojim „hraniocima“i dalje razgovaraju preko šaltera i „gluvih telefona“. Na primer, kad neko ministarstvo ili agencija raspišu tender moraš da uplatiš keš ili doneseš solo menice. U vrednosti od pet do 20 posto od procenjene vrednosti. Radi samog učešća na tender, kao dokaz ozbiljnosti ponuđača. Onda moraš da dostaviš drugu grupu menica za „dobro izvršenje posla“. S tim da je to povoljna okolnost. Mnogi kao garanciju za dobro izvršenje posla traže činidbenu garanciju banke. Koja i te kako košta. Čak do četiri posto godišnje. Zatim moraš da potpišeš i ugovor. Klasičan primer ugovora o pristupanju. Uzmi ili ostavi. Druga strana ne postoji.

Pošto ti treba posao, moraš sve da prihvatiš. Najpre da daš najnižu cenu. Posao kreće, roba ide, bliži se ugovorena valuta plaćanja, za naše ministarstvo ili agenciju. Naivni i neiskusni veruju da pare sigurno stižu. Država je u pitanju, bre. Još plaća posle 30, 45, ili više dana. Plus je ta ista država donela zakon o maksimalnim rokovima za plaćanje, i samu sebe „zakonski“ obavezala. Kad, evo belaja. Ceo dan dirinčiš na kompjuteru čekajući elektronske pare. Kojih nema. Oko tri popodne počinje panika. Para nema, hrpa ulaznih faktura, sa sve telefonima, komunalijama i porezima toj istoj državi čeka. Koji neće da čekaju. Ili seku, ili blokiraju. Počneš da zoveš „veze“. Ne samo to popodne, nego i narednih dana. Niko ništa ne zna. Čak ni oni koji su se do juče hvalili da sve znaju i sve mogu. Očekujući neki ručkić i/ili poklončić. (Ko će dati, ako neće privatnici – to je opšte mesto.) Najčešće upute na nekog drugog. I daju broj. Drugi trećeg. I tako danima. Oni koji su primili robu, kažu da sve overili i uputili kontroli. Kontrola kaže da je sve uradila i prosledila dalje. Sve dalje i dalje. Dok dani prolaze. Svi se „čude“ što nije plaćeno na vreme. Tumaraš po unutrašnjoj organizaciji kao luda Nasta. Pun rokovnik imena i telefona. Samo nema para. Neki u lancu ustvrde da njihova institucija nema ništa oko plaćanja. Sve se radi u Trezoru. Vi nađete i pozovete Upravu za trezor(pri Ministarstvu Finansija), oni vas izgrde. Nemojte nas više nikad zvati. Mi samo plaćamo, a kad će se i šta će se plaćati odlučuje svaka institucija. Ima svoju aproprijaciju i svoje pare, pa Trezoru samo dostavlja spisak faktura i valuta za plaćanje.

Na kraju nekako dođeš do onih koji plaćaju. Finansijske operative. Pa ti oni kažu, kad je predviđeno stvarno plaćanje. Što nije na vreme, ne znaju. Pitajte one u lancu pre nas. Pitali smo sestro/brate. Ništa ni oni ne znaju. Znaju, znaju, samo tako kažu. Baš ih briga za vašu fakturu. Više od petnaest dana neće zakasniti.

I tako, sve obrnuto. Kako i priliči „obrnutoj ekonomiji“. Poverioci daju menice ili bankarske garancije dužnicima da bi bili „ozbiljni“ ponuđači i isporučioci roba ili usluga, dužnici ne daju ništa. Ako neko treba da da menicu onda su to oni. Pa ako „tog i tog“ dana, kada dospe odloženo plaćanje, nema para, vi „javnu“ menicu pravo u banku. Sve dok za državu i njene institucije ne budu važila ista pravila kao za sve druge dužnike, nema nama rasta i razvoja. Do tada, makar bi mogli da budu elementarno ljubazni i poverioca izveste zašto i koliko kasne.