Avramov vremeplov

Onda je došao Avram i ušao u legendu. Prethodno je zaustavio Topčider (Zavod za izradu novčanica). A šta je posle bilo, da se podsetimo iz ove iste rubrike od pre mnogo godina.

„Jedna pljeskavica (na Slaviji) – jedan dinar“, bila je „mera“ naše nove ekonomije. Transparentna i razumljiva za svakog čoveka. Tu se već profesor ozbiljno zamerio „drugovima“, koji su se, bukvalno kazano, uvek bavili „političkom ekonomijom“. Teške i nerazumljive reči i konstrukcije za „proste stvari“… „Obrnuta ekonomija“ i cifre koje se ne mogu upoređivati bile su njihova „oaza“. „Dedina“ demistifikacija njihove „kule od karata“ sve im se manje sviđala.

Naravno, profesor je smenjen, čim više nije „odgovarao“. Kad je počeo da priča ono što vidi i ono što neumitne cifre nepristrasno zaključuju. Zato ga narod dugo nije zaboravio. Ni dan-danas. Jer ne beše nekog tako prijatnog, pozitivnog i dobronarnog čoveka, poput „dede Avrama“. Baš pravi narodni čovek. Sa cegerom u rukama na Kalenića pijaci. Ne zbog „parade“ (kao kad naši političari pohrle selima u pohode – uskoro će započeti nova invazija), nego kao svaki običan i „prost“ čovek.

Danas, dve decenije posle, milijardi više nema, ali „obrnute ekonomije“ i te kako ima. Avramove reči u predvečerje smene sa mesta guvernera NBS – ništa ne menjamo, osim što se država povećava, samo su još aktuelnije. Da je živ, profesor bi se samo krstio. Trinaest godina posle „Petog“, plate 350, penzije 200, kamate astronomske, tri-četiri puta veće od evropskih. Baš koliko je puta naša privreda slabija od evropske (i to u odnosu na „novajlije“ bez nedostižnih „starosedelaca“). Posebno bi se Avram zaprepastio što smo tek postali zvanični kandidati za EU. A članovi ćemo, ako budemo dobri, postati tek 2020. Dve hiljadite bi sa prezirom gledali „dežurne“ skeptike koji su sumnjali da ćemo postati član 2007, a u najgoroj varijanti 2010. Ode decenija dok si rekao „keks“.

Zašto su ovolike godine „pojeli skakavci“, pitao bi se Avram. Ni na kraj pameti mu ne bi bilo da i njegovi „pajtaši“ iz Saveza za promene na čijem je čelu bio do dve hiljadite, pošto ga je Slobodan Milošević oterao, spadaju u ove „skakavce“. (Naravno, osim Zorana, koga su ubili dve godine posle smrti profesora). Kao i pošast zvana Partokratija, gde se ne rešavaju privredni i državni problemi, već se svako „sobom bavi“ (uhlebljuje sebe i svoje). Kako bi se tek zaprepastio kad bi video svoje „prve“ poslodavce opet na vlasti.

Dakle, videvši privredu, kamate, javni dug, plate i penzije, profesor bi se verovatno začudio što je njegov dinar izuzetak. Jak u slaboj privredi. Iako je za dve decenije oslabio 57 puta. Kao pragmatičan ekonomista, profesor bi odmah presekao – minimalni kurs evra bi morao biti 130 dinara da bi izvoz zaista bio naša „najveća šansa“.

P. S.

Možda je „deda Avram“ dobio neku ulicu u Beogradu, ili drugde u Srbiji. Neku veću i značajnu sigurno nije. Znalo bi se. Pa neka ovaj tekst podstakne nadležne da se dve decenije „Avramovog dinara“ dostojno obeleže. Tako što će neka velika ulica, trg, bulevar ili institucija nositi ime Dragoslava Avramovića. Kad mu se „postpetooktobarci“ nisu odužili, neka to učine „prepetooktobarci“. Da se i ovde, kao i u slučaju Slavka Ćuruvije, svemoćna vremenska mašina svima nama malo naruga. I natera da stavimo prst na čelo.

Molim redakciju lista Danas da ovu inicijativu zvanično uputi nadležnim institucijama.

Autor je ekonomski analitičar