Avramov vremeplov (2)

Sećam se da su me zvali iz porodice dede Avrama i toplo se zahvalili. Pre mesec dana, 14. oktobra je prošao tačno jedan vek od rođenja profesora akademika Avramovića (14. oktobar 1919. u Skoplju). Opet smo Avrama zaboravili. Stariji narod sigurno nije. Svi su ga obožavali.

Ali su ćutale državne institucije, matična Narodna banka Srbije, čiji je guverner bio od 1994. do 1996. godine, mediji. Sadašnji državni zvaničnici možda zato što ih je veliki broj bio i tada u saveznom Parlamentu i glasao za smenu profesora, dok su, po jakoj kiši, ispred Parlamenta narod i sindikati uzaludno protestovali. Zašto stogodišnjicu rođenja zaboraviše sadašnji opozicionari, saborci i saradnici u vreme smene? Pogotovo mediji. Iako zaista „kuva“ na sve strane, mora ipak uvek ostati vremena i prostora za sećanja na najmilije. U ime naše „obrnute ekonomije“ i lista „Danas“, mi, povodom stogodišnjice rođenja profesora, reprintujemo pomenuti tekst „Avramov vremeplov“ od pre pet godina i deset meseci.

Minuše već dve decenije od uvođenja Avramovog novog dinara, 24. januara Leta Devedeset četvrtog. A kao da je juče bilo. Najveća novčanica 500 milijardi. Jedna marka (nemačka) 13 milijardi. Jedna milijarda za dva, a ako se urani na pijac, tri jajeta. Nikada u istoriji sveta i veka nije bilo više „golih i bosih“ milijardera. Čak ni tridesetih godina dvadesetog veka, za vreme velike svetske ekonomske krize, prema kojoj je sadašnja SEKA samo bleda kopija.

Onda je došao Avram i „ušao“ u legendu. Prethodno je zaustavio Topčider (Zavod za izradu novčanica). Narodu je prosto objasnio svoj program.“Jedna pljeskavica (na Slaviji) – „jedan dinar“. To je bila „narodna mera“ naše nove ekonomije. Transparentna i razumljiva za svakog čoveka. Tu se već profesor ozbiljno zamerio „drugovima“, koji su se, bukvalno kazano, uvek bavili „političkom ekonomijom“. Teške i nerazumljive reč i konstrukcije za „proste stvari“…“Obrnuta ekonomija“ i cifre koje se ne mogu upoređivati bile su njihova „oaza“. „Dedina“ demistifikacija njihove „kule od karata“ sve im se manje sviđala.

Naravno, profesor je smenjen, čim više nije „odgovarao“. Kad je počeo da priča ono što vidi i ono što neumitne cifre nepristrasno pokazuju. Zato ga narod dugo nije zaboravio. Ni dan danas. Jer ne beše nekog tako prijatnog, pozitivnog i dobronamernog čoveka, poput „dede“. Baš pravi „narodni“ čovek. Sa cegerom u rukama na Kalenića pijaci. Ne zbog „parade“(kao kad naši političari pohrle „selima u pohode“ – uskoro će započeti nova invazija), nego kao svaki običan i „rost“ čovek.

Danas, dve decenije posle, milijardi više nema, ali „obrnute ekonomije“ i te kako ima. Avramove reči u predvečerje smene sa mesta guvernera NBS – ništa ne menjamo, osim što se država povećava, samo su još aktuelnije. Da je živ, profesor bi se samo krstio. Trinaest godina posle „Petog“, plate 350, penzije 200, kamate astronomske, tri-četiri puta veće od evropskih. Baš koliko je puta naša privreda slabija od evropske. Posebno bi se Avram zaprepastio što smo tek postali zvanični kandidati za EU. A članovi ćemo, ako budemo „dobri“, možda postati tek 2020-te. Dvehiljadite bi sa prezirom gledali „dežurne“ skeptike, koji su sumnjali da ćemo postati član 2007. godine, a u najgoroj varijanti 2010. Ode decenija dok si rekao „keks“.

Zašto su ovolike godine „pojeli skakavci pitao bi se Avram. Ni na kraj pameti mu ne bi bilo da i mnogi njegovi „pajtaši“ iz Saveza za promene na čijem je čelu bio do dvehiljadite, pošto ga je SM (Slobodan Milošević) „oterao“, spadaju u ove „skakavce“.

(Naravno, osim Zorana, koga su ubili dve godine posle smrti profesora). Kao i pošast zvana Partokratija, gde se ne rešavaju privredni i državni problemi, već se svako „sobom bavi“(uhlebljuje sebe i svoje). Kako bi se tek zaprepastio kad bi video svoje „prve“ poslodavce opet na vlasti.

Dakle, videvši privredu, kamate, javni dug, plate i penzije, profesor bi se verovatno začudio što je njegov dinar izuzetak. Jak u slaboj privredi. Iako je za dve decenije oslabio 57 puta. Kao pragmatičan ekonomista, profesor bi odmah presekao – minimalni kurs evra bi morao biti 130 dinara, e da bi izvoz zaista bio naša „najveća šansa“.

Ne znamo da li je možda „deda Avram“ dobio neku ulicu u Beogradu, ili drugde u Srbiji. Neku veću i značajnu sigurno nije. Znalo bi se. Pa neka ovaj naš tekst podstakne nadležne da se dve decenije „Avramovog dinara“ dostojno obeleže. Tako što će neka velika ulica, trg, bulevar ili institucija nositi ime Dragoslava Avramovića. Kad mu se „postpetooktobarci“ nisu odužili, neka to učine „prepetooktobarci“. Da se i ovde, kao i u slučaju Slavka Ćuruvije, svemoćna vremenska mašina svima nama malo naruga. I natera da stavimo prst na čelo,

Molim redakciju lista Danas da ovu inicijativu zvanično uputi nadležnim institucijama.

P. S. Tako je to bilo tada. Sve je isto. Svi su isti. Samo je Evropa još dalje. Tada smo joj se nadali Leta Dvadesetog. Sad se više i ne nadamo. Biće kad bude. Ako bude. Večna slava, profesore.