Banka za stadion

Pusto, državno.

Bankama pune kase, profit u prošloj godini najveći u istoriji.

Državne akcije padaju, još kad guvernerka reče da je država sposobna da upravlja Kombankom i pokaže koliko je odgovoran vlasnik, fijasko na berzi.

Cena akcija duplo pala.

Sa šest na tri hiljade dinara po jednoj akciji. Situaciju je morao da spašava ministar finansija. Potvrdio je da je najbolju ponudu dala NLB (Nova LJubljanska banka), da je ponudom vlada zadovoljna, da će uskoro početi pregovori, i za mesec-dva sve može biti završeno. Odlazi poslednji državni bankarski mohikanac.

Još ministar reče da razume patriotizam guvernerke, ali da u oblastima finansijskih usluga, gde je tržište otvoreno, „država teško može da bude bolji vlasnik od privatnog“ (citat, da ne budemo plagijatori).

Uzgred budi rečeno, ministar Mali daje mnogo smislenije i tačnije izjave otkada mu je oduzet doktorat.

Poput ove.

Video čovek da su svi ponuđači dali manje nego nedavno kod davanja prve neobavezujuće ponude. Jer su u međuvremenu „dubinski“ pregledali papire.

Koji su ih ubedili da smanje obavezujuću ponudu.

Hvala Bogu, Mali shvatio, da kako vreme prolazi, državna imovina vredi sve manje. Kad bi sad prodavali „Telekom“ ne bi dobili ni onih 900 miliona evra od pre dve-tri godine.

Kad je država otkazala prodaju, nije dala „porodično srebro“ sa devet hiljada zaposlenih za manje od milijarde. Ako sad ne prodamo državnih 83 posto Komercijalne banke, u sledećoj prodaji neće biti dovoljno ni za nacionalni stadion.

Jer svemu što država prodaje vremenom pada cena, a svemu što gradi i pravi cena raste.

Sad će nam, kad se pare od prodaje Komercijalne banke sliju u budžet NIP-a (nacionalnog investicionog plana) „Srbija 2025“, ostati stotinak miliona.

Preko stadiona. Za dve-tri godine, biće taman. Banka za stadion. Imamo iskustvo sa koridorima.

Većina onih većih je pre nekoliko godina procenjivana na 400 do 500 miliona, kad su zaključeni međudržavni ugovori i tenderi sa jednim „nacrtanim“ kandidatom, cene su skočile za 200 do 300 miliona.

Već dve decenije glavna reforma je konsolidacija i privatizacija javnih preduzeća. Tu se svi slažu. Na rečima. Vlade, ministri, predsednici, MM, Svetska banka, EU.

Sa ovakvim EPS-om, Srbijagasom, Železnicama i drugim javnim preduzećima, nema rasta i davno obećanih plata od 500 evra. Ne treba grešiti dušu, RTB Bor i Železara su dobili privatne vlasnike. Braću Kineze. Kod ostalih se održao stari metod. Kakve reforme i privatizacija. Bolje privatizovati polako i postepeno.

Preko cena. Onako srpski, burazerski. Pogledajte namensku industriju.

Kad su „burazeri“ stigli do oružja gde postoje toliki zakoni i dozvole, možete pretpostaviti kako je sa drugim dinosaurusima. Koji ne samo da mnogo jedu.

Nego, kao Kraljević Marko, mnogo „Šarcu“ daju. Vrlo kaloričan domaći specijalitet IMT (Ima li Mene Tu). Nema državnog „kapitalca“ bez imovinskih afera.

Od iznajmljivanja privatnih građevinskih mašina u Kolubari (sećate li se onih podataka da su u evidenciji radnih časova neki dani imali po više od 24 sata), do „tate“ u Krušiku i namenskoj industriji.

Kako ne bi bilo afera u procesu neformalne „burazerske“ privatizacije, kad u tržišnoj utakmici, obe strane, i kupac i prodavac, navijaju da država izgubi? Kad prodaje, „burazerima“ spusti cenu. Često ispod cene koštanja. Kad kupuje od „burazera“, cene „đipnu“.

U oba slučaja, eto gubitaka i prelivanja imovine. Od države, burazerima. Što veći gubici, više ljudi. Po partijskom zadatku. Ako direktor nije stručan da državi pravi profit, mora umeti da prima zaposlene. Sa dobijenog spiska.

Da se stvarno htelo boriti protiv „burazerske“ privatizacije, morale su se dogoditi tri stvari: zakonska zabrana partokratije, zakon o poreklu imovine i mnogo veće plate i bonusi direktorima i menadžmentu za ostvarivanje profita i dividendi vlasniku (državi).

Umesto partijskih ljudi koji nedovoljne plate kompenziraju „dovoljnim“ IMT-om (za sebe i druge sa spiska), stručni ljudi iz privrede sa visokim platama i bonusima.

Pošto od ove spasonosne formule, u dogledno vreme neće biti ništa, molimo guvernerku da bude razborita i oprezna. Posluša Malog.

Umesto da ostane „pusto državno“ bolje prodati privatnom vlasniku. U protivnom, u sledećoj prodaji, cena akcije biće još manja. (Istina, bilo bi bolje Bata Koletu. Profit ne bi išao u Sloveniju).

Na samom kraju podsećam na izreku od pre tri decenije, eksperta Svetske banke, tadašnjeg našeg perspektivnog mladog ekonomiste Branka Milanovića.

Država je kao konj koji može da pobedi samo ako sam trči.

P. S. Kao i svako pravilo, tako i ovo ima izuzetaka. Država treba i mora da zadrži deo vlasništva u posebnim, neprofitnim delatnostima. Kao što su obrazovanje i kultura. Postoje mnogi privatni fakulteti i pozorišta, ali su, na primer, Beogradski univerzitet i Narodno pozorište još uvek nedostižni po kvalitetu i ugledu.