Beogradizacija onih dole

Poslednji izbori su još jednom pokazali da ostajemo „na svom putu“. Beograd i provincija. Ovi gore i oni dole. Izgleda da vlast liči na kapital. Pogotovo u tranzicionim državama. Glavna i jedina reč je još, još, još. U ekonomiji prvobitna akumulacija kapitala, u politici prvobitna akumulacija vlasti. Ne dati nikome ništa. Pa makar to bila „zaboravljena“ provincija. Nekmoli Šabac ili Vračar. Umesto da se vlast hvali političkim razlikama „onih dole“ u odnosu na „ove gore“(kao što se Vojvodina „hvali“ zajedničkim suživotom 26 nacija i narodnosti), i jedni i drugi žele „vertikalu“. Zamislite taj sumorni i preteći (po demokratiju i sam život) argument – dobićemo više i proći ćemo bolje ako nam je vlast na lokalu „preslikana“ kao Beograd. Koja to izvršna državna vlast sme da lokalne samouprave svrstava u „naše“ i „njihove“. Iako ne sme, kod nas se događa. Koliko je, još pre ovih opštih izbora bilo „prekomponovanja“. Sa sve „trojkama za ubeđivanje, zaplašivanje i podmićivanje odbornika“. Već se tada moglo pretpostaviti šta će biti. Pogotovo što su, uz redovne lokalne, raspisani i vanredni republički izbori. Da premijer sve „pogura“. Što je, već samo po sebi, svojevrstan paradoks. U zemljama koje su „sazrele“ i prošle prvobitnu akumulaciju kapitala i vlasti, lokalni izbori se uvek održavaju na polovini mandata državnih (republičkih) poslanika. Da ne bi uticali na „lokalnu“ volju građana. Jer se na lokalnim izborima, pogotovo u malim sredinama, takmiče konkretna lica za rešavanje konkretnih komunalnih i infrastrukturnih problema. Tamo i ne znaju šta su to „vertikala“ i “ prekomponovanje“. Kod nas su, sasvim suprotno, baš raspisani opšti izbori istog dana, da se dogodi, ono što se inače izbegava. Po principu – čega se pametan stidi…

Elem, ako je u ovim izborima bilo i optimističkih događanja, to su pobede na lokalu nekih konkretnih „imena i prezimena“, bez obzira na čitav „premijerski stampedo“ i pretnje izolacijom ako ne bude „vertikale“. Golu politiku pobedili „ljudi i dela“. Građani sve vide i znaju, ako hoće i smeju. Da nabrajamo redom, uz izvinjenje ako nekoga preskočimo. Svilajnac, Čajetina, Bosilegrad, Surdulica, Jagodina, Bela Palanka, Šabac, Vračar, Stari grad, Novi Beograd… Tada je počelo ono „već viđeno“. Umesto da strahuju od „prevelike“ vlasti (republika, „dve“ pokrajine i velika većina „lokala“), i da ističu kao pozitivan primer „političke različitosti“ na lokalu, vlast se bori za vlast do „golih kraljeva“ i u retkim sredinama gde je izgubila. U Šapcu su na silu hteli da spreče konstituisanje gradske vlasti, na ostalim mestima se smišljaju opstrukcije i „udari“. Da o budućim „prekomponovanjima“ ne govorimo. Ona će verovatno biti „opšte mesto“.

Ostaje samo nada, istina slabašna, da će premijer iznenada doživeti „prosvetljenje“. I shvatiti da se „evropski put“ ne može preći dok god „one dole“ bude svrstavao na „moje“ i „njihove“ (tuđe). Svi su njegovi, dok je premijer. Do tada će sve (pre)naglašene priče o decentralizaciji ostati „šarena laža“. Ako „ovi gore“ neće da prihvate „one dole“ iz protivničkih partija, kako će prihvatiti stvarnu decentralizaciju. Naša kolumna već deceniju piše o stvarnoj decentralizaciji i regionalizaciji Srbije. Jedna država sa 120 poslanika(u dva doma) i tri pokrajine (Vojvodina, Beograd i Centralna Srbija) sa po 100 poslanika. Svako sa svojim izvornim prihodima i podeljenim funkcijama koje se ne prepliću. Ukupno 420 narodnih „deputata“. Pošto ih sada ima 480 (Srbija 250, Vojvodina 120 i Beograd 110), eto čak i finansijskih ušteda. Ne samo da su zamrle priče o pokrajinama, nego je odjednom „zaboravljen“ i postignuti konsenzus o smanjenju broja republičkih poslanika. U stvari, izgleda da ih je i 250 malo. Dok se jednom ne završi ova nesrećna „prvobitna akumulacija kapitala i vlasti“.