Beogradske slike i prilike

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

U poslednjoj martovskoj nedelji Leta Šesnaestog, u pola devet uveče (apoteka radi svih sedam dana u nedelji od osam do 21 čas, i uvek malo ili više duže, dok poslednji iz reda ne uđe u apoteku), stajem i brojim. Unutra ušlo desetak, napolju u redu četrdesetak. U devet završavam, ostalo je još između 15 i 20 kupaca. Normalna i tužna slika. Normalno je da ljudi traže i kupuju gde je jeftinije, tužno što se i za stotinak dinara razlike u ceni poteže i po nekoliko kilometara. Iz svih krajeva prestonice. Čuje se to iz svakodnevnih „apotekarskih“ priča iz uličnog reda.

Naravno, nisu jeftini lekovi ni ovde. Mala kesa hiljadarka. Pošto se za zdravlje daju poslednje pare, malo li je kad se na pomenutoj kesici za jednu „crvenu“ uštedi 170 dinara. (Dovoljno da se, sa jednim pićem, uđe u našu drugu sliku i priču). Gazda je napravio i klupu. Za iscrpljene i umorne. Zapamtite iza koga ste, pa sednete. Tek će sada da se priča. Neće biti čudo ako se uskoro pojave i oni partijski štandovi. Sa olovkama, upaljačima i zastavicama. Svakog dana, u svako doba, imaju spontani skup potencijalnih birača. Ako gazda ne zabrani „politička“ okupljanja. Štetilo bi imidžu. Jeftinih lekova i besplatne klupe.

Slika druga. Gde ona prva slika postaje stvarno tužna. Opet Vračar. Oko Hrama desetine „fensi“ kafića. Terminal, Ceger, Ultimatum, La Martina, Pivo i kobaja… I ovde „ulični redovi“. Od večeri do duboko u noć. Svako veče oko deset počinje sajam najnovijih i najskupljih limuzina i džipova. Defile garderoba, cipela, čizama, tašni i stajlinga, bolje ne pominjati. Kakva Srbija, nemaština, male plate i penzije, onaj „apotekarski“ red. Beč i Pariz bi pozavideli, bre. Pa sad zaključite o čemu se radi. Najjeftinije piće u vračarskim kafićima košta 150 dinara. One koji imaju napretek, iz sopstvenog „brzog“ biznisa ili iz „naslednog prava“ (setite se našeg nedavnog teksta gde smo parafrazirali Tomu Piketija, koji preveliki luksuz po osnovu „naslednog prava“ vidi kao veliku opasnost za savremeni kapitalizam), cene ne interesuju. Onima koji po svaku cenu hoće da se „vide“ na fensi mestima, a nemaju, ostaje da „očajavaju“. Popiju čaj za 150 dinara. I kuliraju. Možda će ih neko „zapaziti“. Da preskoče u „viši“ red.

Priča treća. Koja bi da objasni prve dve slike. Prosečna plata u februaru iznosila 44.450 dinara ili 360 evra. Da nema Makedonaca, bili bi poslednji u regionu. Kako će i biti više u privredi u vanrednom stanju. Ovakav prosek vodi pravo u Sinđelićevu. I ostale rasprodaje. Otkuda onda dođoše one luksuzne limuzine i džipovi u kafiće. Prosto. Svako pravilo ima izuzetak. Gde je siromaštvo, tu su i „brze pare“. Raslojilo se preko svake mere. Dok većina jedva preživljava, štedi svaku paricu, traži i staje u što jeftinije redove, manjina „pobesnela“. Preko noći. Pa se posle neko čudi što nikako nema zakona o poreklu imovine državnih i partijskih funkcionera. I što opstaje paradoks – gazda milioner, firma prosjak. Takvi više neće da budu „normalni“. Niti da staju u redove.

Ipak ne treba očajavati. Premijer je obećao do kraja Leta Sedamnaestog prosečnu platu od 500 evra. Da se red u Sinđelićevoj smanji, a „krug“ korisnika kafića kod Hrama proširi. Od prirasta plate od 140 evra može se jednom u deset dana izdvojiti po 150 dinara za čaj ili kafu. Nema veze što „ekonomija i sve cifre“ konsenzusom tvrde da nema šansi. Četiristo i nekako, 500 je čista iluzija. Ima šansi, ima. Premijer se dokazao kao provereni iluzionista. Još jedan „Beograd H20“, za „petstotinku“. Birači samo treba da zaokruže. Umesto u neizvesnost pravo u kafiće.