Bio je forum, a na forumu…

Iako je samo pre neki dan tvrdio da neće doći. Pritisle obaveze. Svaki dan po jedna fabrika. Tako se opet kandidovao za Istinomer. Gde je skoro, pa domaćin. Olako obećava. Kao da danas nema sutra.

Da se prvo setimo jedne epizode pred prošlogodišnji „Davos“. Detaljno opisane u našoj kolumni od 14 marta Leta Šesnaestog.U NIN-u su 3. marta, tik pred početak Foruma, objavljeni rezultati „regionalne ekonomske lige“ za 2015. godinu, gde su osam zemalja iz okruženja rangirane na osnovu 10 najvažnijih ekonomskih pokazatelja (rast BDP-a, BDP po stanovniku, javni dug, spoljni dug, rast kupovne moći, prosečna plata, stopa inflacije, realni rast plata, saldo platnog bilansa, stopa nezaposlenosti). Konačna tabela je bila sledeća. Prosečan NIN-ov indeks ekonomske snage posmatranih osama zemalja za 2015. bio je 5,62 (od maksimalno 10), u dlaku isto koliko ima Makedonija. Od proseka su bile lošije Albanija (5,00), BiH (4,87), Crna Gora(4,50), dok je fenjer ubedljivo nosila Srbija sa indeksom od 3,37. Na čelu liste, sa ocenom većom od prosečne, su tri zemlje EU: Hrvatska(6,00), Bugarska (7,25) i Rumunija (8,37).

Kad su sedmoricu naših poznatih ekonomista pitali u kojoj bi državi voleli da žive četvorica su zaokužili Rumuniju, a trojica Hrvatsku. Kad su ocenjivali koja zemlja na duži rok deluje najstabilnije, svi su zaokružili Rumuniju, dok su se, gotovo konsenzusom, složili i koja je zemlja najbliža ekonomskoj krizi. Svi, osim jednog koji je glasao za Albaniju, izabrali su Srbiju. Tako je to bilo u anonimnoj anketi. Kad se nije znalo čije su cifre, pa se glasalo svojom glavom. Na Kopu su i neki od pomenute sedmorice, naprečac zaboravili NIN-ovu tabelu i svoje anonimne odgovore. Stavili ružičaste naočari. Šta bi drugo, pred tolikom silom. A izbori bili zakazani za 24 april. Ne zna se, ko će kome i kada, trebati. Ovaj put se sve ponovilo, osim što, koliko znamo, nije bilo NIN-ove ankete. Opet su došli svi. Preko hiljadu učesnika i sto novinara. Snega i luksuza kao u Švajcarskoj. Pravom Davosu. Samo cifre srpske. Ulepšane kroz neizbežne ružičaste naočari. Pošto su opet izbori. Vlast je pominjala „ekonomsko čudo“, gosti su, kako i dolikuje, blago pohvalili domaćine, članovi Fiskalnog saveta, kao i uvek, oprezni i uzdržani, biznismeni su najčešće ćutali, vodeći ekonomisti pokušavali da budu realni a da se nikom ne zamere (zlu ne trebalo).

Struka se složila da je u dve prethodne godine (2015 i 2016) sprečen ekonomski fijasko, koji je kulminirao od 2012. do 2014. Tako je prosečna stopa rasta BDP-a u periodu od 2010. do 2016. godine, kod nas iznosila 0,5 odsto na godišnjem nivou, dok je u zemljama CIE (Centralne i Istočne Evrope) bila 2,5 odsto, a u zemljama okruženja dva odsto. Pri tom je u prve tri godine (od 2012. do 2014) ova stopa bila čak negativna, što znači da je realni BDP na kraju 2014. bio manji nego 2012. U poslednje dve godine BDP je zbirno porastao 3,5 odsto, što je mnogo bolje od „naših“ prethodnih godina, ali i mnogo lošije od okruženja. Tako je i naša „istorijska“ stopa rasta od 2,7 odsto u 2016, bila znatno niža od proseka okruženja od 3,6 odsto. Obelodanjeno je da povećani procenat rasta BDP-a u okruženju, kao i kod nas, najmanje jedan procenat (kod nas je to 40 odsto od ukupnog rasta u 2016), duguje povoljnim međunarodnim okolnostima (pad cena nafte i nekih drugih sirovina, pad kamatnih stopa i troškova finansiranja).

Ekonomisti su ukazali i na nisko učešće investicija u BDP-u od 18 odsto (u zemljama CIE iznosi 23 odsto). Najslabija karika su investicije u privatni sektor koji upozorava da je zaboravljen. Crveni tepih (sa sve subvencijama) za Arape, Kineze i druge SDI (strane direktne investicije), „stop“ za naše „velike“. Umesto subvencija i podrške, vrebaju ih naslovne strane.Takođe su se svi složili da su najbolji rezultati ostvareni u velikom smanjivanju budžetskog deficita, i posledično, zaustavljanja vrtoglavog rasta javnog duga u poslednje dve godine. Tu nas, međutim, čeka paradoks. Nisu „reforme“ o kojima priča vlada, uzrok pada deficita i javnog duga, već neočekivani i neplanirani rast naplate javnih prihoda od oko 1,4 milijarde evra, u okviru kojih su doprinosi za PIO povećani za pola milijarde evra, i time značajno smanjili rashodnu aproprijaciju „transferi PIO Fondu“. Dakle, nisu smanjenje plata i penzija, racionalizacija broja zaposlenih i ponajmanje restrukturiranje i revitalizacija 17 velikih javnih sistema (kako se čulo, jedino su Železnice počele reformu), dovela do „preokreta“ u 2016.godini, sa realnim šansama produženja i u 2017. godini, nego povećana naplata poreza.

Okreni, obrni, moralni pobednik je ministar finansija. Od kad se on pojavio cifre „skočiše“. On direktno odgovara za prihodnu stranu budžeta, premijer i ministri za rashodnu. Spasao je eks ministre finansija i premijera odgovornosti za „bankrotstvo“. Zato, verovatno, neće biti budući premijer. Za javne finansije treba rad i struka, za „TV ekonomiju“ – politika

Autor je ekonomski analitičar.