Bolje, nikako dobro(2)

U strukturi prihoda je došlo do pomalo „čudnih“ promena. PDV je sa 46,3 posto u ukupnim prihodima u pretkriznoj 2008. godini, pao na 42,6 posto u planu za 2017. godinu. Još drastičnije je pao porez na dohodak građana (tzv. porez na „bogate“) – sa 11,5 na samo 5,1 posto u ukupnim prihodima budžeta. Zato su „neporeski prihodi“(takse, prodaja imovine, dividende javnih preduzeća, smanjenje zarada u javnom sektoru, donacije) od 162,6 milijardi, sa 10, stigli do 15 odsto u odnosu na ukupne prihode budžeta. Prosta matematika. Privreda slaba, građani siromašni(ji), pa se udeo „njihovih“ poreza smanjuje. Zato su tu akcize. Fiksne i odmah naplative takse na naftu, cigarete i struju. Na ono bez čega se ne može, ili neće.

Sada dolazimo do budžetskih rashoda. Od 1.162 milijarde, najveće su bruto zarade od 253,7, pa transferi PIO i drugim organizacijama socijalnog osiguranja 233, kamate 134 milijarde. Do kakvih je promena došlo u odnosu na pretkriznu 2008. godinu, kao poslednju „normalnu“ godinu? Posle koje je došla SEKA (do 2012. godine), pa zatim „vanredno stanje“ privrede i građana. Što znači da je, posle sedam godina, odlazeća tekuća godina bila prva „normalna“, a plan za 2017. godinu, još malo „normalniji. Dakle u odnosu na ukupne rashode u 2008(698,8) i planu za 2017. godinu (1.162 milijarde dinara), pojedine pozicije su imale sledeće učešće u procentima: plate zaposlenih (25,8 i 21,8); nabavka roba i usluga (7,3 i 9,1); subvencije (6,2 i 7,3); transferi drugim organima vlasti(11,1 i 6,3); transferi PIO i drugim organizacijama socijalnog osiguranja (22,7 i 20,1); socijalna zaštita(13,9 i 9,9); kamate (2 i 11,5) i kapitalni izdaci(5,6 i 8,1 posto).

Što bi rekao Fiskalni savet (sa Briselom i MMF-om, član našeg „svetog trojstva“, kome premijer jedino ne odgovara sa „baš me briga“), „jeste poboljšanje, ali je propuštena prilika za veći korak ka trajnom ozdravljenju“. Drugim rečima „šareno“. Dežurni skeptici će sigurno dodati „iz šupljeg u prazno“. Udeo plata se smanjio, ne zbog racionalizacije broja zaposlenih, nego zbog smanjenja, ionako malih plata. Isto je i sa transferima u PIO fond. Smanjen udeo u ukupnim rashodima za oko 2 i po posto, daleko više zbog smanjenja penzija, nego zbog „bolje“ privrede. Kamate „eksplodirale“, a kako i ne bi kad je za poslednjih 4 i po godine, javni dug povećan za preko 9 milijardi evra, ili za preko 30 procenata BDP-a. Troškovi nabavke roba i usluga(materijalni i nematerijalni troškovi) povećali učešće za skoro 2 posto u ukupnim rashodima. Trebalo bi da je obratno. Ispada da se najviše „uštedelo“ tamo gde je najmanje trebalo. Transferi drugim nivoima vlasti pali „dramatično“(skoro 5 posto u odnosu na ukupne rashode), a socijalna zaštita za 4 posto. Subvencije, bez obzira što ih premijer i ministar para, već godinama „proteruju“, čak povećale učešće u ukupnim rashodima za čitav procenat. Za utehu, kapitalni rashodi su povećani čak do 8 posto u odnosu na ukupne rashode. Na čitave 94,2 milijarde dinara, sa 20,4 u prvih deset meseci 2016. godine. Što je u najmanju ruku „sumnjivo“. Ako je za prvih 10 meseci ove godine zabeležen suficit od 34,3 milijarde, kako će se i zašto u novembru i decembru isti „istopiti“, i prerasti u deficit od 80 milijardi. Ili sve dospeva za plaćanje u poslednja 2 meseca, ili nije na vreme plaćano. Da „narodu objavimo „istorijski“suficit. Nema veze što je država donela zakon kojim je propisala da ona(država) i sva javna preduzeća moraju da plaćaju svoje dugove u roku od 45 dana. Šta me briga, što bi rekao premijer. Po istom zakonu, maksimalni rok za odloženo plaćanje privrede je 60 dana, pa ipak je prosečan rok plaćanja u Srbiji ostao na „neslavnih“ 120 dana.

Dakle, plan budžeta nije dobar, ali je malo bolji. Pogotovo u odnosu na one tri „izgubljene“ godine (2013 – 2014). Reforme tek predstoje. Stvarni zamah bi dobile da je planom budžeta povećan neoporezivi deo minimalnih zarada (sa 11.400, bar na 15.000 dinara), i makar za ukupno 2 posto smanjeni ukupni doprinosi za zarade(sa 38,5 na 36,5 posto na bruto zarade). Nisu se usudili. Pošto bi se, bez pravih reformi, posebno javnih preduzeća i neprivatizovanih „velikana“, smanjenje poreza i doprinosa na zarade, kao glavnog tereta slabašne i neuhranjene privrede, moglo postići samo sa povećanjem stope PDV-a. Kako to onomad ustvrdi Fiskalni savet.