Ćeraćemo se dok svi ne propadnemo

Nije vredela ni odluka Ustavnog suda, krajem 2013. godine, pošto je, umesto usklađivanja za 6 meseci, sve produženo do maja 2015. godine, kada je definisana nova strategija. Prva grupa od 17 „velikih“ (Železara, RTB Bor, Resavica, Prva Petoletka i ostali) ostaju i dalje u povlašćenom statusu, dok se za ostale firme otvara predstečajni postupak. Koji, gle čuda, zadržava apsurdnu klauzulu o zabrani prinudnog izvršenja za firme u restrukturiranju, sa već skoro desetogodišnjim trajanjem. U kome, su mnogi mali poverioci, bankrotirali, ili bili ekonomski uništeni.

Upravo ova klauzula o zabrani izvršenja (uključujući i sudska rešenja) u firmama u restrukturiranju koja traje već osam godina (umesto planirane godine dana), je u fokusu naše današnje kolumne. Ako je čuvanje radnih mesta i socijalnog mira u velikim sistemima poput RTB Bora i Železare, donekle razumljivo (ali ne i ekonomski opravdano), nikako nije jasno i razumljivo ovo osmogodišnje „žrtvovanje sa predumišljajem“ poverilaca, malih firmi. Pogotovo, onih firmi koje su „zalutale“ u grupu za restrukturiranje, jer su imale više para nego obaveza. Ustvari, trebalo bi i da ih i sada imaju. Ako slučajno nisu „isparile“. Iako su strogo namenske.

O svojim višegodišnjim mukama da naplati potraživanje za isporučene proizvode (ogromno za njegovu malu firmu), ispriča mi jedan čo'ek sledeću priču. Njegov dužnik, firma iz eks Geneksove porodice, Internacional CG (ICG), je još 2008. godine prodala hotele Interkontinetal u Beogradu i Geneksove hotele na Kopaoniku za 171,8 miliona evra. Pun račun para, a našem sagovorniku poveriocu (verovatno i ostalim, uključujući i bivše zaposlene), ni banka. I tako osam dugih, „gladnih“ godina. Uzalud je obilazio sva vrata. Tražeći pravdu i svoje. Dokazujući prostu činjenicu. Ako je ICG na početku „zalutao“ u grupu restrukturiranih, zašto ga već jednom odatle ne izbace i sprovedu ubrzani postupak stečaja ili likvidacije, gde bi se namirili svi poverioci. Kakvo više „restrukturiranje“, kad firma nema zaposlenih, niti bilo kakvu delatnost.

Posle mnogih izgubljenih „rovovskih“ bitaka za stečaj ili likvidaciju, najzad je Privredni sud, krajem oktobra 2015. godine, pokrenuo stečaj, da bi sredinom decembra, po žalbi zaposlenih (koji umesto stečaja traže likvidaciju, koja je moguća kada firma ima više sredstava nego obaveza, što je ovde slučaj), Apelacioni sud, poništio rešenje o stečaju i predmet vratio na ponovno odlučivanje u Privredni sud. Sledeće ročište će biti do kraja februara, pa neka i naša današnja kolumna, doprinese da i sudovi „progledaju“ i zaštite poverioce. (Tako bi doprineli, da se jedan od bisera naše“obrnute ekonomije“ – dug je najbolji drug, makar malo koriguje).

U međuvremenu, dok poverioci čekaju svoje pare, ukinuta je i Agencija za privatizaciju, a resorno ministarstvo za privredu je „zamolilo“ sudove da „zastanu sa predmetima“ dok se ne formira Agencija za vođenje sporova, kao pravni naslednik Agencije za privatizaciju. Već na pomenutom prvom ročištu, krajem februara, oko otvaranja stečaja ICG-a, videćemo da li će sud poslušati ovaj apsurdni zahtev resornog ministarstva. Koje, umesto da se brine o privredi i poveriocima, štiti dužnike. Ili, ne daj Bože, pare. Ako su slučajno „isparile“, ili negde plasirane. Umesto da opstruiše poverioce, resorno ministarstvo bi pre svega moralo da obelodani, kad već nije eks agencija za privatizaciju, koliko je poverilaca propalo i ugašeno zbog zabrane izvršenja potraživanja, kao i koliko su država i javna preduzeća (pre svih EPS i Srbija Gas) „pukli“ zbog direktnih subvencija, otpisa poreza i doprinosa i neplaćanja energenata kod „restrukturiranih“.