Čestitke za jubilej

 Gazda milioner, firma prosjak; Dug je najbolji drug; Što gore to bolje; Banka daje kredite samo onima koji dokažu da im ne treba; Jedna „očišćena“ firma radi, na ostale blokirane prebačeni dugovi i obaveze; Bolje raditi sa duplo manjom cenom na crno nego duplo većom na „belo“; Jednima subvencije i oprost dugova i doprinosa, drugima pritvor i stečaj; Što slabija privreda to veća javna potrošnja i kamatne stope; Od stranih investitora najviše dolaze strane banke, a od domaćih trgovinski sitiji sa uvoznom robom; Privreda slaba, investicije male, dinar jak i nabiflan; U jeku rata protiv prekomerne „javne potrošnje“ navodno primljeno 20.000 „partijaca“; Bivši su za sve krivi(i prošlo i sadašnje) i biće sve dok su bivši; Krivi su i za skoro dupliran javni dug i tripliran budžetski deficit za poslednje tri godine, jer su „bivši“; Krivi su i za stalni pad BDP-a (jedini u Evropi) jer su „bivši“; Mediji nikada nisu bili slobodniji, samo da pomalo i ponekad ne preteruju u kritici „sadašnjih“ (kao da im „bivši“ nisu dovoljni); Borba protiv korupcije je prioritet, počinje i završava se na naslovnim stranama; Zakona o poreklu imovine političara kao krunskog zakona borbe protiv korupcije biće, „a ka će, ne znamo“; Kao što ne znamo ni kad ćemo priznati da smo priznali Kosovo, kad ćemo prodati javna preduzeća, prestati sa subvencijama privredi, reformisati PIO… Što znači da je naša rubrika obezbedila materijal za najmanje još jednu deceniju.

 Ovih poslednjih dana, možda baš „tempirano“ za jubilej (godišnjicu ili trogodišnjicu), rodio se novi paradoks. Beograd na vodi. Odavno se priča o najvećoj stranoj investiciji od tri i po milijarde za nekoliko godina. Istina, od početka nije išlo baš „normalno“. Prvo maketa, pa zakon, pa ugovor. Umesto obratno. (Sve u stilu naše „obrnute ekonomije“.) Ispalo da investitor daje u kešu samo 150 ili 300 miliona evra, nama pozajmljuje da otkupimo i pripremimo zemljište, a glavne investicije će realizovati, ako i kad unapred proda poslovni i stambeni prostor. U roku od 30 godina, uz „zaštitnu klauzulu“ da ako za 20 godina ne napravi 50 posto investicije, ono što je izgrađeno ostaje nama. Što nam makar nije dao pare za eksproprijaciju i raščišćavanje zemljišta nauštrb naših 32 posto virtuelnog vlasništva. Mi dišemo na škrge, svaka godina nam kao decenija, kvartal kao godina, a oni o „20 i 30 godina“. Ne znamo ni da li ćemo tada uopšte postojati. Da nešto nije kako valja, videlo se po primetnom odsustvu premijera. Na potpisivanje istorijskog ugovora sa premijerovim prijateljem došla ministarka. Poznata po još jednom paradoksu „obrnute ekonomije“. Prvo uzvikuje „hop, hop, hop“, pa onda skoči, a češće uopšte ne skoči.

 Elem, u našoj „obrnutoj ekonomiji“ postoje samo „političke“ naočari. Ružičaste (pink) u svemu vide „napredak“. Prave „napredne“. Crne u svemu propadanje. Na domaću fabriku naočara stavljeni „lanci i katanci“. Uvoz zabranjen. Nađena rupa u SSP-u (sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju).

 Time konačno dolazimo na naš krunski paradoks „obrnute ekonomije“. Lansiran za vakta SM-a (Slobodana Miloševića), preživeo sva vremena, iskušenja i „pete oktobre“, sad se „povampirio“ i razigrao. Radi se o mnogo puta ponovljenom takozvanom „ontološkom paradoksu o dve Srbije“. Prva Srbija ne postoji, ali se vidi, i zato postoji. Druga Srbija postoji, ali se ne vidi, i zato ne postoji.

 P. S. Za one malobrojne koji ranije nisu čitali našu kolumnu da odgonetnemo gde se to vidi „politička“ a ne vidi „stvarna“ Srbija. Na velikoj većini elektronskih i naslovnih strana štampanih medija. Što je baš čudno kad kod nas nema cenzure ni autocenzure. Što dokazuje i 80 mesto na zvaničnoj svetskoj rang-listi od 199 rangiranih zemalja. Samo nije jasno kako smo pali šest mesta u odnosu na 2013. godinu i kako to da ima 79 boljih od nas.